На крајњем југозападу Бугарске, недалеко од границе са Грчком, налази се најмањи град у нашој земљи. То је бајковити Мелник са вековним платанима, два реда кућа из доба националног препорода Бугарске поред реке и становништвом које може да стане у два-три аутобуса. Овај градић познат је далеко ван предела Бугарске по својој аутентичној архитектури и чаробном вину које је било омиљено и Винстону Черчилу. Он је сваке године наручивао овај „мелнишки еликсир“. Међу крчмама у овом граду-музеју посебно се истиче једна коју с правом можемо назвати крчмом песника, вина и љубави.

„Називају је лепом - за лепе људе је“, каже духовити крчмар чика Илија, песник и филозоф у души. У њу долазе песници, писци, сликари, глумци и свакојаки боеми. Место за шале и разговоре о свему и свачему где се рађају права ремек-дела „тела, ума и духа“. Само овде се точи чувено вино боје рубина – тзв. „Љубавно вино“ - „Кревет љуља“. Мези се „Сир Муци“. Једе се „Пасуљ-масло“ и специјалитет „Паметне јагњеће главе са великим мозгом и дугим језиком“. Пије се „против и после кризе“ – објашњава наш домаћин. Да би био убедљивији поносно нам је показао једну фотографију из личног архива на којој су он и наш "мајстор љубавне поезије" Евтим Евтимов, на чијој полеђини пише: „Великом песнику Илији Грчеву од његовог личног крчмара Евтима Евтимова.“

Упознали су се на фестивалу "Мелнички вечери поезије". Некада су у њему учествовали најпознатији бугарски песници, као и уметници из Македоније и Грчке:

„Имам дивне успомене везане за Евтима Евтимова – прича чика Илија.- Једне вечери био је неки састанак песника. Стигао је Евтим са својим пријатељима и колегама. Почастили се, опустили и почели рецитовати. Било је предивно, незаборавно. Свраћали су и певачи. Понекад дођу и музичари из Петрича, свирају турбо-фолк. Та њихова музика ствара пријатну атмосферу, диже расположење. Али ипак, не може свако да осети дух крчме. А када су људи „лепи“, кажем себи: „Ех, да ми је живети 300 година, а да увек будем крчмар!“

Чика Илија је мајсторлук и оригиналан начин размишљања наследио од свог деде и оца. Већ 23 године је газда песницима омиљене крчме у Мелнику:

„Наследио сам је од деде и баке. Када су се узели, били су јако сиромашни. Толико, да нису имали ни виљушке и кашике. Али је мој деда био сналажљив и упоран човек. Бавио се фотографијом. Знао је и животиње да лечи. Тада је у Мелнику било мазги, мула, коза. Помагао је људима и сви су га ценили. Имао је и један дућан у приземљу, бавио се "угоститељством". Деда је направио једну примитивну, али у своје време напредну машину за производњу лимунаде. У оно време продавати лимунаду било је као данас – кока-колу. Међутим, за време комунистичког режима, дућан је национализован. Тада сам имао 5 година и један мали бицикл са три точка. Чак је он био уписан као имовина. Све су им узели - инвентар, новац, машину, робу, амбалажу. Деда је наставио да се бави пољопривредом. Мој отац се определио за дистрибуцију филмова. Тада још није било струје. Довезао је он велики агрегат који се расклапао у три дела и то: шасија, хладњак и динамо. На мулама их је преносио од села до села. Била је то велика атракција. Људи су једва чекали да прође дан да би гледали филм. Мој отац је филму посветио више од 30 година. Људи су га много волели, и данас о њему причају с љубављу.“

Интеријер старе крчме чува дух бугарског начина живота и традиција:

„Све што овде видите – од моје породице је. На пример, из ових тепсија сам и ја јео, у њима су моји спремали хлеб, пите. А канта на горњој полици увек је у мом детињству била на пећи. Није било бојлера за грејање воде“ - прича чика Илија.

Данас његова крчма привлачи не само песнике и глумце, већ и многе туристе. О томе сведочи и табла на улазу: “Дочекујемо госте, испраћамо пријатеље“. У јулу и августу овде долазе многи странци: Чеси, Пољаци, Французи, Американци, Азијци - да пробају „љубавно вино“ чувене сорте "широка мелнишка лоза", каже поносно чика Илија и додаје да је тужан што су Бугари јако осиромашени и не може свако ко жели да види лепоту своје земље:

„Људи ће напустити овај свет, а да нису видели Мелник. Људи су у Космос отишли, а наши у Бугарској већ не могу ни у Мелник доћи. Нисмо на мору. А има и оних који никад неће видети море.“ - каже чика Илија, али ипак остаје оптимиста. У крчми песника, вина и љубави оптимизам је обавезан.

Превод: Албена Џерманова