Историја БНР почиње уредбом-законом која је одобрена указом цара Бориса Трећег од 25. јануара 1935. г. Усвајање те уредбе резултат је подуже парламентарне дебате којом се власти позивају да "у Бугарској развију радио дифузију". "Преко радија слушамо музику из Београда, Цариграда и Букурешта, али с наше стране ништа није урађено у прилог популарисања бугарске идеје и песме" – казао је с парламентарне говорнице још 1930. г. посланик Добри Даскалов. И додао:"Убеђен сам да када бисмо радио станицу имали овде, наши би говори били одмах услишени, а ми као народни представници постидели бисмо се сами себе и не бисмо чинили велике грешке, па чак и глупости."
Негде средином исте године остварен је први покушај радио дифузије помоћу бугарске државне радио станице за шта је коришћен радио-телеграфски предајник. Емисија се могла чути чак у Бургасу. Овај покушај утемељења радио-дифузије показао је да на тај начин не би било могуће да се на територији земље ефикасно емитује на дугим таласима. Зато је министар саобраћаја Петко Стајнов именовао комисију са задатком да припреми изградњу моћне радио станице. 1934. г. Влада је одобрила доделу зајма из Поштанске штедионице за куповину снажног предајника. Уредбом од јануара 1935. званично је утемељен државни радио. Његово име је Радио Софија.
Радио има и своју предисторију коју су својим еланом написали радио-аматери. Они су основали савез "Родни радио". Он је 1930. г. кренуо са емисијама које су укључивале вести, беседе, музику са грамофонских плоча као и такву која је извођена уживо. Како се сећа новинар Христо Бразицов, програм радија био је можда наиван, али је све било некако искрено, од срца.
О почецима бугарске радиодифузије и оснивању државног радија прича проф. Асен Маринов – шеф техничке службе државног радија у периоду од 1936. до 1952. године. Снимак је урађен поводом 50. годишњице оснивања куће и чува се у Тонском архиву БНР:
"Када су пре 50 година преко радија емитовани говорни и музички садржаји из Бугарске, то је одјекнуло и у свету. Страна штампа такође је информисала о том догађају. Тада су почела да пристижу дирљива писма од Бугара из различитих крајева света. Немачки часопис "Radiowelt" је у свом 9. броју из 1932. године објавио чланак "Родни радио" посвећен историји радија, као и 4 фотографије на којима су: управа савеза "Родни радио", први предајник у улици "Бенковски", спикерка Лина Шопова и техничко руководство предајника. 1933. године у турском листу "Милијет" новинар Тургут Митхад такође је објавио текст посвећен "Родном радију". Такви текстови појавили су се и у немачким, грчким и италијанским новинама и радио часописима. Због великог занимања државе за радио и уопште за радио дифузију код нас, постепено су нестале и разлике између 2 групе радио аматера – ових савеза "Родни радио" и других из Бугарског радио савеза, који су се 8. августа 1934. године ујединили. Програм "Родног радија" емитован је до почетка 1935. године, када је објављена уредба-закон о радију. Сходно члану 1. тог закона радио је постао монопол државе која је преузела обавезу да подиже ретранслаторе и развија радио дифузију у Бугарској."
Превеле: Aна Андрејева, Катарина Манолова
„ Био је најлепши пијаниста свог времена. Отмен, поносан и недокучив, као да је био рођен у фраку“ . Тако берлински лист „Ди Велт“ описује Алексиса Вајсенберга. Рођен је у Софији 1929. г. Одлично васпитање стекао је у космополитској породици, а..
„Верујем да би чак и талентовани Станислав Стратијев који је специјално за Велка Канева написао улогу у амблематском филму „Оркестар без имена“ тешко нашао речи утехе, да је сада међу нама. Велко је био од оних глумаца који позоришну представу..
„Оно што се догађа у свету утиче и на нас. Што више затварамо очи пред том чињеницом, што се више заглибљујемо у своје унутрашње проблеме и сами себи сужавамо видике, то смо више неадекватни у погледу доношења одлука у земљи. Зато бих рекла да..
Облачно
Облачно
Повремено са кишом