19. јула 1879. године кнез Александар Први издао је указ којим је именовао прве дипломатске представнике Бугарске у иностранству.

Након Руско-турског рата из 1877-1878. г., сходно Берлинском уговору Великих сила из 1878. године, бугарске земље су подељене на Кнежевину Бугарску у коју улазе северна Бугарска и Софијски округ и Источну Румелију (територије јужно од Старе планине), која је добила статус аутономне покрајине под управом Османског царства. 16. априла 1879. усвојен је Трновски устав. У складу са његовим одредбама, следећег дана прво Велико народно собрање поставило је на престо Кнежевине Бугарске немачког принца Александра Батенберга, у историји познатог као кнеза Александра Првог. Три месеца касније Трећа бугарска држава је већ имала прву владу. На препоруку кнеза, Тодор Бурмов је формирао кабинет на чијем је чело стао 5. јула 1879. За министра спољних послова и вероисповести изабран је Марко Балабанов.

Од 1999. године у Бугарској се 19. јул обележава као Дан бугарске дипломатске службе, што је повод да се присетимо Марка Балабанова - једне од најугледнијих личности у аналима бугарске дипломатије. Истакнути јавни радник, правник, политичар, дипломата и публициста рођен је 14. марта 1837. године у граду Клисура. Уз финансијску подршку имућних бугарских трговаца, 1863. године дипломирао је право на Сорбони. Затим је отпутовао у Немачку где је на Хајделбершком универзитету учио немачки језик и похађао предавања из филозофије. Након објављивања султанског фермана о оснивању Бугарске егзархије, Марко Балабанов, један од најбољих ђака Богословске школе, отпутовао је у Цариград на инсистирање неких бугарских владика. Одмах је постављен за главног писара привременог Светог синода. Године 1871. изабран је за представника и секретара бугарског Црквено-народног сабора сазваног у Цариграду, који је требало да изради статут Егзархије.

После крвавог угушивања Априлског устанка из 1876. године, истакнути Бугари у Цариграду и из унутрашњости поробљене земље организовали су тајне састанке, на којима је донета одлука о упућивању двојице представника Бугарске у Европу како би упознали европске владе и краљевске дворове са патњама бугарског народа, а циљ је био да се „бугарско питање“ стави на дневни ред Европе и постави захтев за аутономну управу. Егзарх Антим I определио се за Марка Балабанова и Драгана Цанкова и у августу 1876. почела је њихова патриотска мисија. Бугарски делегати, са писмима препоруке, учествовали су на многим митинзима и скуповима, састали су се са неким од најутицајнијих политичких фигура у оно доба. Разговарали су са великим британским политичарем Вилијамом Гледстоном, министром спољних послова Уједињеног краљевства лордом Дербијем, француским министром спољних послова Луј-Шарлом Деказом и бившим премијером Луј Тријером у Паризу, као и са „челичним“ немачким канцеларом Отом фон Бизмарком у Берлину. Пошто су бриљантно испунили своју мисију у Енглеској, Француској, Италији и Немачкој, Марко Балабанов и Драган Цанков су допутовали у Русију. Један од најупечатљивијих дана њихове посете везан је за састанак са царем Александром ІІ у Зимском дворцу у Санкт Петербургу 11. децембра 1876. г., који је одржан у топлој атмосфери. У свом говору Марко Балабанов је захвалио на подршци Русије и изразио признање бугарског народа, указујући на свете односе Бугара и Руса. Његове речи су до суза дирнуле цара Александра ІІ - чињеница која је касније наведена у чланку листа „Булгарија“ од 20. фебруара 1898. године под насловом „Царске сузе“. Руски монарх је најавио своју чврсту одлуку да приступи ратним дејствима, уколико мирне акције не би уродиле плодом. „Ја волим мир и желим да све урадим на мирољубив начин“, изјавио је руски цар. „Не знам шта други намеравају да учине у случају да Турска не би добровољно прихватила оно што јој се нуди, али овог пута ја нећу пристати на празне речи и празна обећања. Ако посао не буде био обављен на мирољубиви начин, како ја то желим од свега срца, и уколико другима само речи буду биле довољне, ми ћемо позвати на помоћ Бога, кренућемо напред и испунити своје обавезе. Пренесите моје речи онима који су вас послали.“

Током дипломатске мисије Драгана Цанкова и Марка Балабанова у Европи, одржана је Цариградска конференција (23.12.1876–20.01.1877.), која је испровоцирана и активношћу двојице бугарских изасланика. Иако нису допуштени на конференцију, они су имали снажан утицај на европске дипломате. Као резултат тога, амбасадори Великих сила су чак успели да појачају притисак на Високу порту у циљу решавања бугарског питања. Двојица Бугара су утицали на одлуку Русије о отпочињању рата у 1877-1878. г. „И данас се, век и по касније, спори око тога да ли је руско-турски ослободилачки рат израз империјалних интереса Русије, или је чин људске воље и слободољубивог духа“, написао је у предговору књиге Марка Балабанова „Страница бугарског политичког препорода“ писац Георги Данаилов, један од иницијатора њеног првог поновног објављивања након 120 година у фебруару 2014. „Мислим да је одговор - и једно, и друго. У сваком чину алтруизма може бити и личног интереса и користи, само смрт на бојишту нема двојаки смисао, а за ослобођење Бугарске погинуло је на хиљаде руских војника“, написао је Георги Данаилов.

Мисија Марка Балабанова и Драгана Цанкова одиграла је значајну улогу у покретању, а касније и у решавању „бугарског питања“. После стеченог међународног искуства и храбрости, Марко Балабанов је постао први министар спољних послова Бугарске и на том положају био је два пута – у 1879. и у 1883-1884. години. Драган Цанков јe био трећи и осми по реду премијер Бугарске.

Превела: Марина Бекријева