Подкаст на српском
Величина текста
Бугарски национални радио © 2024 Сва права задржана

Незаборавни сусрет цара Бориса III са оперским великаном Борисом Христовим

Борис Христов
Фотографија: архива

1942. г., у јеку Другог светског рата, један  кратак разговор је променио судбину Бориса Христова - младог правника и појца у хору храма Светог Александра Невског. На дан Богојављења (6. јануара) догодио се незаборавни сусрет двојице имењака – цара Бориса III и Бориса Христова, кога су касније прозвали једним од најславнијих певача света. У Тонском архиву БНР чувају се успомене Пенке Касабове – блиске пријатељице Бориса Христова у оним годинама.

„Било је тога дана Богојављање 1942. г. – сећа се Пенка Касабова. - Борис је стигао у веома добром расположењу. Поигравао се боровом гранчицом коју је држао у руци и дајући ми је, рекао је: „Имаш пуно поздрава од Његовог Величанства.“ Помислила сам да се шали и ја сам отпоздравила на сличан начин. Али када сам чула шта се догодило на Богојављенском молебану, остала сам запањена. По традицији сваке године за тај празник испред цареве палате прављен је павиљон од борових грана. Тамо је владика држао молебан. Цар Борис III је увек присуствовао тој служби, а затим би све који су присуствовали молебану – владику, остале црквене великодостојнике, министре, чланове хора Светог Александра Невског, позивао да уђу у палату и почасте се. Те године, после гошћења хор је извео неколико песама. Тада је Борис III пожелео да неко од солиста отпева нешто. Ангел Попконстантинов, диригент хора, је на то рекао: „Ајде, Боре, ти си на реду да певаш цару!“ Борис је био стидљив човек, требало га је дуго наговарати да би наступио самостално. Истовремено је био обдарен интуицијом, никад није пуцао „забадава“. Вероватно му је управо та интуиција помогла да превазиђе своју стидљивост и отпева једну песму. Затим му се цар приближио и упитао га: „Зар не мислите да сте погрешили професију? Са овим лепим гласом могли сте бити срећан човек, а истовремено – и усрећити Бугарску која би имала великог певача“ – казао је цар Борис III.“ Одавно сам убеђивала Бориса да напусти студије права и да се посвети музици. Ову прилику сам опет искористила да га наговарам, он се само стидљиво смешио, али учинило ми се да је то био први пут када је био склон да размисли о промени професије.“

Затим се све брзо догодило – мал те не као у бајци. Цар је интервенисао и препоручио Министарству просвете да Борису додели стипендију за студије оперског певања у Италији. Десетак дана касније он ми је рекао да је све припремљено, али он још није сигуран да ли ће тај предлог прихватити. Мислио је да је можда већ мало закаснио, јер се ближио његов 28. рођендан. Ја сам настављала да га храбрим – рекла сам му да је већ певао у неколико хорова што је само за себе озбиљно музичко образовање. Поред тога деда му је био познати појац Битољске цркве, а отац изводио македонске песме на радију. Другим речима био је певач треће генерације. Рекла сам му још и то: „Како је могуће да се толико колебаш! Са овим кадифастим, природно постављеним гласом нема сумње да ћеш успети!“ Нешто касније признао ми је да је почео да учи италијански. Такав је био Борис у оним годинама – о свему је дуго размишљао унапред, али чим једном о нечему одлучи, посвећивао је сву снагу и душу остварењу свог циља. Отпутовао је на свој рођендан – 18. маја 1942. г. Таква је била улога цара Бориса у откривању животног опредељења Бориса Христова. Када је већ постао славан и када су му сваки пут на свим сценама аплаудирали по 10-15 минута, док је публика стајала, Бугарска, његова домовина, није га позвала да пева овде, јер је био „царев човек“. Додуше, цар Борис му је „дао зелено светло“ и захваљујући томе он је развио свој таленат, али је смешно да му се због тога стави етикета „царев човек“!

Тако је почео пут Бориса Христова ка великим светским сценама. Његов велелепни глас, непоновљиво сценско присуство и изванредан професионализам сврставају га у културну елиту планете. Година 1942. у потпуности је променила његов лични живот, осуђујући га на горак растанак од вољене жене и родбине. После смене политичког режима 1944. г. просовјетска влада није дозволила његовим родитељима да га посете у Италији. Није му допуштено да се врати у домовину све до 1967. г. Касније су се ствари промениле. Тада је прослављени уметник имао могућност да учини много тога за Бугарску и младе оперске таленте. На тај начин је обистинио један од својих снова – да и он „да зелено светло“ другим Бугарима, онако како је то монарх Бугарске учинио незаборавне 1942. г.

Превела: Ана Андрејева




Последвайте ни и в Google News Showcase, за да научите най-важното от деня!

Више из ове категориjе

1995-1997. - Зиме нашег незадовољства - I део

Први пут су у један прилог у рубрици „80 година у 80 недеља“ укључени   догађаји који обухватају период од три године, јер је управљање владе Жана Виденова симптоматично за неуспешну транзицију, у којој се и данас налази Бугарска. После победе на..

објављено 29.7.15. 14.57

1994. – година када је Господ био Бугарин

Лето 1994. године. Почиње Светско првенство у фудбалу у САД. Бугарска је по шести пут учесник Мундијала. И то захваљујући чињеници да је 9 месеци раније Господ постао Бугарин. 17. новембра 1993. на стадиону „Парк де Пренс“ у Паризу се решавало ко иде у..

објављено 23.7.15. 13.05

1993: Љубен Беров – „сламнати човек“

Влада која је дошла на власт након смене кабинета Филипа Димитрова управљала је земљом две године. 30. децембра 1992. године саветник за економска питања председника Жеља Желева проф. Љубен Беров дошао је на чело Владе Бугарске након што је Покрет за..

објављено 15.7.15. 13.03