У скверу испред цркве Светих Седмочисленика спајају се прошлост и садашњост Софије. Пре ослобођења Бугарске од османске владавине зграда је била молитвени дом Муслимана. Она је постала позната као Црна џамија због црног гранита, од којег је био направљен минарет. Џамију је, по налогу султана Сулејмана I Величанственог, изградио 1528. године чувени дворски архитекта Коџа Синан, чији је најзначајнији рад Сулејманова џамија у Цариграду. Приликом археолошких ископавања цркве 1901. године, пронађени су остаци старог хришћанског храма из 5-6. века и древног светилишта грчког бога Асклепија.

Црква Светих Седмочисленика, омиљена многим генерацијама становника Софије, јесте огледало историје града. Изграђена као џамија, она је кроз векове више пута мењала своју намену – била је складиште оружја, затвор који је стекао мрачну славу јер су у њему држани истакнути бугарски политичари, а најзад је претворена у православни храм.

После ослобођења земље 1878. године, велики бугарски државник Петко Каравелов је предложио да се уместо изградње нове цркве, Црна џамија преуреди у такву. Потреба за изградњом православног храма у овом делу града настала је након што су на место исељеног турског становништва почели да долазе људи из целе земље који су основали нову четврт Софије, названу Алигина махала. Међутим, идеја Петка Каравелова је себи тешко прокрчила пут, али се на крају крајева, после бројних препрека, остварила. Он је такође предложио и име новог храма. Године 1897. Влада је донела одлуку о претварању Црне џамије у цркву посвећену Светим Седмочисленицима – словенским светитељима и творцима словенске писмености Ћирилу и Методију и њиховим ученицима Клименту, Науму, Сави, Горазду и Ангеларију. Грађевински радови су трајали неколико година. Црква је свечано освештана 27. јула 1903. г., на празник светих Седмочисленика. Присуствовало је на хиљаде Софијаца. Занимљива је чињеница да се процес осликавања храма наставио преко 70 година, све до краја 70-их година 20. века. Иконостас цркве је дело мајстора из познате Дебарске уметничке школе.

„Људи улазе у цркву да би овде нашли уточиште од свакодневице, помолили се и осетили веру у својој души. У последње време примећујем да овде долазе многи млади људи у жељи да науче разне важне ствари о вери и попуне празнине у свом образовању“, каже црквењак Иванка Дидова.

Утонуо у зеленило и цвеће, сквер испред цркве Светих Седмочисленика једно је од најпријатнијих места у срцу великог града. Ево како оно изгледа кроз поглед пролазника:

„Ово је једно од мојих омиљених места – каже један мушкарац. – Волим да долазим овде, јер ми се црква допада и испуњава ме енергијом и радошћу. Мислим да се на тај начин осећам у хармонији са собом. Тако бар ја осећам атмосферу овог места.“

„У овом скверу има различите кутке и место за све - за децу, младе, пензионере, пролазнике свих узраста, па чак и за псе који су неодвојиви део пејзажа. Човек се може лепо провести и одморити у угодном амбијенту кафића. Ово место одише посебном атмосфером и шармом.“

Звоњава црквеног звона као да одмерава време и кроз њу одјекује глас далеких векова. Звук звона је својеврсна порука, сазвучје живота и духа. У вековној згради цркве Седам Седмочисленика одјекују гласови и молитве многих генерација Бугара. Данас је она једно од светих и омиљених места становника престонице за вршење Светих тајни. У дворишту цркве, иза олтарског зида, сахрањен је, по његовој жељи, Петко Каравелов. Верује се да свећа упаљена у храму, доноси срећу.

Уредила и превела: Марина Бекријева

Пенка Атанасова