Акција рушења бесправно саграђених ромских кућа у Варни, а пре свега у Старој Загори изазвала је снажан одјек у јавности. Чули смо мноштво потпуно супротних ставова – од одобравања до оштре осуде. Бугарски хелсиншки комитет је чак оптужио власти у Старој Загори за вршење „институционализованог расистичког насиља“. Постављен је и велик број питања. Зашто се, на пример, ромске куће руше, а не предузимају се никакве мере против илегалних грађевина на мору? Зашто када су већ куће бесправно саграђене, људи који у њима живе имају пријављену адресу боравка, чак им стижу и уплатнице за струју и воду? До када ће Роми бити коришћени за политичке игре и да ли ће неко имати корист од неинтегрисања и сегрегације Рома?

„Још једном ромска заједница се користи за поделу и владање. У питању је супротстављање једне заједнице којој нису гарантована једнака права већини етничких Бугара, у намери да се извуку политички дивиденди. У питању је гажење права, јер у овом случају говоримо не о некој илегалној грађевини, већ о праву на достојан живот“, изјавио је категорично Виктор Лилов, члан Грађанског одбора Реформаторског блока и дугогодишњи музички продуцент ромског оркестра „Карандила“. Он је био један од учесника специјалног округлог стола посвећеног овом проблему у организацији Радија Бугарска и програма Бинар БНР.

Управо у том духу је и одлука Суда у Стразбуру који је осудио Бугарску у једном предмету за рушење ромских кућа (Јорданова и други против Бугарске) уз образложење да су куће подносилаца тужбе њихови домови у смислу Европске конвенције за заштиту људских права и није од значаја што су бесправно изграђене на терену који није њихово власништво. Стручњаци сматрају да рушење кућа у Старој Загори крије ризик од нове осуђујуће пресуде Суда у Стразбуру. Међутим, има и оних који категорично подржавају акцију рушења.

„Закон се мора поштовати и нико не може да има више права само због свог порекла. Не постоји никаква могућност за легализацију противправно саграђених кућа само због тога што у њима живе људи који тврде да када су већ у њима живели 20 година, а нико их до сада није срушио, значи они имају право да и даље ту живе. Али није тако!“, наводи посланик у Европском парламенту из партије ВМРО Ангел Џамбаски.

Ево и мишљења доц. Михаила Иванова, бившег саветника председника за национална и етничка питања и вероисповест:

„Проблем градских територија на којима живи мањинско становништво треба признати као приоритетан проблем Бугарске. Он се решава плански, уз потребно финансирање, уз учешће људи који живе тамо. Ако ми то не учинимо, велике територије претварамо у гета.“

Упркос различитим оценама акције рушења ромских кућа, учесници округлог стола су се сложили да је у основи проблема пасивност државе која више од 20 година није успела да креира доследну и ефикасну политику не само у вези са решавањем стамбеног питања већ и у вези са интеграцијом Рома гледано у целини.

Према Ивану Чакарову, председнику софијске општине „Красна пољана“ у којој живи пуно Рома, бугарска држава не оцењује довољно велики потенцијал ромске заједнице. То је једна млада заједница коју чини углавном радно способно становништво, подвукао је он и додао:

„Имају потенцијал и желе да раде. Роми се не боје тешког физичког рада и послова које други не желе да обављају. Али опет кажем - држава, општина, полиција - сви морају бити активни и предузимати адекватне мере.“

Образовање је главни, а можда и најважнији инструмент интеграције, али се он још увек не користи довољно.

„Када је реч о интеграцији, морам нагласити да се она одвија, али веома споро“, каже Енчо Стефанов, представник ромске заједнице.

Међутим, интеграција Рома није само резултат политика. Она је неминовно повезана и са активностима сваког члана грађанског друштва. Везана је и за нешто веома битно – морамо схватити да је потребно одрећи се стереотипа који ову заједницу осуђују једино на стигматизацију и сегрегацију – а од овакве реалности сви губимо.

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: БГНЕС