Празник Успења Пресвете Богородице који православни верници у Бугарској славе 15. августа, односно 28. августа по грегоријанском календару, један је од највећих Богородичних празника у црквеном календару. У народу је овај дан, који се прославља у знак сећања на смрт Богородице, познат и као Велика Госпојина или Велика црква, а традиција његовог обележавања жива је и данас у свим крајевима Бугарске. Великој Госпојини претходи двонедељни Успенски пост који почиње 1. августа, а завршава се уочи самог празника. Овај пост је посвећен Успењу илити Уснућу Божје мајке, дану на који се она упокојила и успела на небо.

Култ Богородице има дубоке корене у животу и обредној пракси Бугара. Песме, легенде и веровања представљају Богородицу као симбол мајчинске љубави, јер је она праведна и милосрдна чак и према грешницима. Божја Мајка је добра према људима, она је покровитељка и заштитница која се брине о свима и води их правим путем. Њеним молбама радо излазе у сусрет сви свеци. Увече је за столом са Месецом, а у зору са јасним Сунцем. Богородица је заштитница мајчинства, жена и деце. Из тог разлога је Велика Госпојина празник углавном невести које још могу да имају децу. На тај дан жене не раде. Оне које немају децу носе у цркву ручно везене пешкире, прегаче, чарапе или цвеће и стављају их пред икону Пресвете Богородице. Према народном веровању, Пресвета Дева Марија чува породиље и новорођенчад.

У песми коју сте управо чули пева се о једном чудном дрвету под којим седи Божја Мајка. У крилу држи „Ристоса дете малено“ и говори дванаесторици свештеника да запале дванаест свећа и ударе у звона дванаест пута да би крстили њеног сина. Чудно дрво које је ни из чега изникло чест је мотив у многим фолклорним текстовима. Гране дрвета које се појавило како би под њега села Богородица са сином својим досежу до неба, а корени - у „земљу мртвих“. У песми „Молитва Богородице“ се спомиње да су међу гранама чудног дрвета подигнути бели манастири. У тим обитељима је Богородица која у рукама држи дете и говори: „Расти ми, расти, да порастеш велики, земљу и небо да преузмеш. Земља ти је очева, небо од деде.“

Постоје многе легенде о чудесним исцељењима испред чудотворне иконе Пресвете Богородице. Нека од чудеса која је чинила Божја Мајка повезана су са одређеним местима, као и са подизањем цркава и капела. Једно од тих места је градић Банско где постоји легенда да је за време владавине Османлија војска кренула на Банско. Тада се одједном пред њима указала Богородица која им није дозволила да наставе даље. Данас у том граду вернике прима црква Богородичног Успенија која је 16-17. века подигнута на рушевинама средњевековног хришћанског храма.

Према народном предању, Станимака, стари назив Асеновграда, настао је након чудесног појављивања Богородице на том месту пре више векова. Према легенди, Света Дева Марија је са Исусом бежала од људи који су хтели да га убију. На кратко је стала у месту данашњег Асеновграда, хтела је да окупа своје дете, али није нашла воду. И помолила се Богородица Богу да јој пошаље воде. Он је услишио њене молитве и дао јој воде. Након што је окупала сина у каменом кориту она га је ставила да спава. Сутрадан у рану зору она је Исуса пробудила речима: „Устани, устани, мајко, да идемо даље“. Стога су људи ово место назвали Станимајка што се касније изменило на Станимака.

Код града Старе Загоре пак се налази природни феномен Богородичина стопа. Легенда гласи да су у прошлости на том месту Римљани мучили једног хришћанина који је мушки подносио страдање и молио се Богу. Видевши како је његова вера у Христа велика, Богородица се појавила на небу и спустила се са висине заједно са Исусом у рукама, спасла је човека, а на стени на коју се спустила појавило се корито са водом. Она је окупала малог Исуса у њему и отишла је. И дан данас на том месту има удубљење налик људском стопалу у којем вода никад не пресуши.

На Празничној литургији на Успење Пресвете Богородице освештава се грожђе, лубеница, мед и хлеб од брашна од нове пшенице. Затим их домаћице деле за здравље и покој душе мртвих.

У околини града Великог Трнова Богородица се поштује као заштитница стоке. Истакнути бугарски етнограф Димитар Маринов описао је обичај према коме жене месе и деле краваје за здравље волова. Исти ритуал се изводи и на Власовдан (11/24. фебруара).

По традицији се Велика Госпојина у Бугарској прославља приношењем жртве за здравље, као и одржавањем сеоских сабора. На Велику Госпојину имендан имају сви који се зову Марија, Маријана и сл.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова