Рођена је у Москви, а данас живи у источним Родопима. Зове се Јекатерина Садула, дипломирала је архитектуру и урбанизам на Московском универзитету. Када је срце поклонила Гјуркану, пореклом из Родопа, њих двоје су осетили да им је велеград тесан за реализацију занимљивих идеја какве су имали напретек. Данас је сви у Момчилграду држе за своју. Њој су Родопи најлепша планина, свежина планинских ливада испуњава сва њена чула, а тамошњи људи чине јој се најмилијим у свету. Када се са супругом доселила у мали град у Родопима, она се посветила својој пасији – изради предмета од ваљане вуне. Са временом сви њени пријатељи и познаници заљубили су се у цвеће, слике, паное, ташне – све израђене од неупредене вуне. Постепено је сазрела идеја да свој хоби претвори у професију. Њен супруг Гјуркан у целини је подржао тај подухват и тако је филцовање вуне постало породични бизнис.

Ево шта је Јекатерина  испричала за Радио Бугарску:

„Филцовањем сам се почела бавити из пасије још 2008. г., када сам још била у Москви. Тамо сам рођена, а када сам се 2009. преселила у Момчилград, нисам одустала од свог хобија, мада сам наишла на препреку – премда у Родопима има доста оваца, овде није било вуне пригодне за пустовање. Постепено сам почела сама правити вуну за сопствене потребе. Филцујем увек кад год ми се укаже прилика. Инспирацију црпим из природе источних Родопа и мојих најмилијих – имам дивну породицу. Све ми то улива снаге да креирам нове ствари. Допада ми се што живимо близу природе. Чим изађеш из Момчилграда, свуда унаоколо су пашњаци на којима можеш видети краве, овце, магарце, коње. У планини налазим много већу инспирацију него у мору. Волим да путујем у Крџали, Крумовград, Смољан и друга места у овом подручју, да посматрам планину. Срећна сам што је моја пасија прерасла у стално занимање. По образовању сам архитекта и увек сам нешто креирала, али ме је, ево, пустовање вуне опчинило. Сваки пут, попут уметника,  стварам нешто ново и непоновљиво. Пошло ми је за руком да искомбинујем производњу, стваралаштво и обуку и све то настојим да промовишем на све могуће начине.“

Јекатерина и Гјуркан Садула уложили су доста труда, времена и новца док постигну оне резултате којима се могу данас похвалити. Најпре су почели куповати вуну од тамошњих људи, онда су унајмили радионицу, запослили четворо мештана и латили се обраде вуне. Она треба да се најпре добро рашчешља и однесе у вуновлачару где би је мајстор обрадио у кудељице. Пошто вуновлачаре у њиховом месту нема, породица Садула је од мајстора у прилично удаљеном од Момчилграда Тројану набавила дрндару, стару 100 година. Данас је то најдрагоценија машина у њиховој радионици. Вуну фарбају натуралним бојама искључиво у природне нијансе. После ових припремних радова све је препуштено Јекатерининим рукама. Питаћете, шта се толико може направити техником ваљања вуне ? Одговор је – много тога: наруквице, огрлице, брошеви, ципеле, назувице, ташне, шалови, рукавице, вазе, играчке, корпе са декоративним цвећем, слике, панои, шешири. Путем интернета људи из целог света могу изабрати вуну, боју и врсту предмета. Породица Садула има клијенте из САД, Канаде, Русије, па и Египта.

Од ове године Јекатерина и Гјуркан имају студио у којем се мал те не као на поселу окупља осморо-десеторо љубитеља ове уметности. Овде свако долази да би показао шта је урадио, да би нешто више сазнао или поделио са истомишљеницима који се такође баве филцовањем вуне. Поред бугарских „ђака“ Јекатерини долази и доста Руса који живе у разним крајевима Бугарске. Они могу да овде остану дуже времена, да обиђу околину, да се упознају са производњом и овладају техником пустовања вуне. Када Јекатерина говори о шанси да се курсеви ускладе са туристичкјом понудом, лице јој се озари. „Имала сам један сан – каже она. Велика ми је радост што сам га обистинила. Марта ове године позвала сам људе из целе Бугарске који су желели да науче како да раде са филцаном вуном. Организовала сам, тако рећи, сабор филцера.“

Према Јекатерини расте број људи који жуде да побегну из великог града, да живе у природи, да се посвете старозанатској техници јер када им руке раде, главе се одмарају. За њих породица Садула има сјајну идеју. Они су у једном суседном селу купили зграду бивше школе коју намеравају да претворе у атеље, студио, гостинску кућу, једном речју средиште у којем ће се окупљати љубитељи ваљања вуне из свих крајева света.

Превела: Ана Андрејева

Фотографије: Шевкије Чакар