Свечано отварање првог моста на Дунаву између бугарског града Русеа и румунског града Ђурђу можда је најзначајнији догађај 1954. г. Гледано са дистанце времена то је и важан тренутак за читаво Балканско полуострво, јер већ шест деценија мост повезује Бугарску, Грчку и Турску не само са Румунијом, него и са целом северном Европом. Док је други мост између наше две земље - између Видина и Калафата, пуштен у саобраћај тек прошле године.

Мало историје – стотинак година после нове ере Римљани су код Русеа саградили први масивни мост над реком. Касније су се, опет захваљујући њима, појавиле и друге сличне грађевине. Истраживања у циљу подизања новог моста спровођена су и у доба Кримског рата. Али су тек 1948. г. Социјалистичка Република Бугарска и Социјалистичка Република Румунија потписале „Уговор о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи“. На истом састанку донета је и одлука о изградњи моста, али између друга два насеља са обе стране Дунава. Реализација пројекта је почела тек крајем 1951. г. пошто су најзад изабрани градови Русе и Ђурђу. За Источни блок је тај пројекат био од изузетно великог геополитичког и стратешког значаја. Мост је био познат под именом „Објекат 889“, а пројектовали су га и изградили совјетски стручњаци. И то – у потпуној тајности. Поред Бугарске и Румуније у раду су учествовали и представници „братских социјалистичких земаља“ Пољске, Чехословачке и Мађарске. Тонска архива Бугарског националног радија чува говоре најважнијих учесника у свечаностима 1954. г. Први је наступио председник владе Народне Републике Бугарске Влко Червенков:

„Тај величанствени мост је плод братске економске сарадње СССР и социјалистичких земаља. Он је ново, јарко оваплоћење њихове мирољубиве политике, чврстог пријатељства између њих и несебичне и незаменљиве помоћи коју им пружа Совјетски савез. Мост на Дунаву ће повезати још тешње пре свега Бугарску и Румунију, али је он и нови елемент спајања свих народно-демократских држава које су учествовале у његовој изградњи. Повећаће и олакшаће робну размену, аутомобилски и железнички промет. С тим у вези он има и међународни значај. Изграђен је по последњој речи совјетске науке и праксе у мостоградњи. Дозволите ми да се срдачно захвалим Совјетском савезу у име владе и свих радника у Народној Републици Бугарској да нам је он уступио неке од својих највећих специјалиста у тој области. А Мађарска, Чехословачка и Пољска су обезбедиле вредну опрему - машине, инсталације и металне конструкције. Пре шест година велики син нашег народа Георги Димитров је изјавио у Букурешту: „Ми смо одлучили да саградимо гвоздени мост на Дунаву и урадићемо то. Али и пре његове изградње, и после ње треба да помоћу рада, уметности, културе и пријатељства градимо живи мост у душама и срцима два народа. Мост, који нико и никад неће моћи да сруши.“

После бугарског премијера говорио је његов румунски колега Георге Георгију-Деж. У његовом говору такође је било речи о „социјализму“, „Совјетском савезу“, „социјалистичкој сарадњи“, „братству“ и сл. Он говори и о доприносу претходног социјалистичког лидера Бугарске Георгија Димитрова.

Протоколарне фразе, карактеристичне за речник социјалистичких руководилаца, изговорио је и Леонид Саприкин – главни руководилац „Објекта 889“. Међутим, као професионалац он је примио к срцу тај замашни пројекат, тако да му је говор обиловао импресивним техничким подацима. И у три наврата акцентовао је на кратке рокове изградње моста. Према стручњацима, то је право достигнуће чак и за савремене методе мостоградње:

„Данашњи 20. јун 1954. г. је кључни датум. Ми пуштамо у саобраћај двоспратни мост којим ће истовремено саобраћати аутомобили и возови. То је први мост између две суседне демократске државе. Саграђен рукама бугарских и румунских радника, он је највећи мост у Европи. Није случајно што овај први гвоздени пут на Дунаву називају „мостом пријатељства и мира“. Отвара се могућност за неометан промет свих врста возила и терета. Изграђен је за две године и седам месеци, и то седам месеци раније од предвиђених рокова. То је било могуће захваљујући примени конвејерске технологије градње и широке механизације. Захваљујући великом патриотском узлету и социјалистичком односу према раду,  цена коштања изградње је смањена за преко 16 милиона рубаља. После одржаних динамичких и статичких испитивања, комисија је закључила да мост одговара свим савременим захтевима. Овде је обављен замашни рад. Наливено је на десетине хиљада кубних метара бетона. Изграђене су две велике железничке станице на бугарској и румунској обали, као и одговарајућа инфраструктура.“

Занимљива чињеница из историје моста преко Дунава, која потврђује речи Леонида Саприкина, јесте да је после пуштања у саобраћај мост реновиран тек 1999. године, а да је та реновација потрајала све до 2004. године.

Превод: Александра Ливен