Постоји један сегмент у туризму који Бугарска упорно игнорише. То је тзв. dark tourism који се афирмисао као профитабилна индустрија широм света. Годишње на десетине хиљада његових присталица креће траговима недалеке прошлости да би истражило злокобну атмосферу напуштених градова, запостављених аутопутева, концентрационих логора и затвора који су данас претворени у музеје, и сличне неразумљиве за масовних туриста атракције. Хит-дестинације за таква мрачна путовања су бивше социјалистичке земље које домишљато и са смислом за хумор разрађују комунистичке маршруте за радознале или носталгично расположене пустолове. Али не и Бугарска.

Није потребно да одеш до Чернобиља да би се нашао у аветињском окружењу. Довољно је да посетиш северозападну Бугарску. Тамо те очекују села и градови чији призор изазива тужна и меланхолична осећања – усамљене и срушене фабрике, запостављене стамбене зграде од ружних армиранобетонских конструктивних елемената, опустеле пољопривредне објекте… махом избледели симболи комунизма! То је фантастичан призор за сваког загрејаног присталице dark tourism-а! Питање је да увек када се говори о њеном социјалистичком наслеђу, наша се отаџбина понаша као чедна девојка.

„Бугари се стиде своје комунистичке прошлости и чине све да је забораве и… сакрију – објашњава 32-годишња Цветелина Цанкова, власник једине домаће специјализоване туристичке агенције која организује тзв. „комунистичке туре за носталгичаре“. – Највероватније ми заиста још увек нисмо све то преиспитали, не гледамо на то као на историју, као на прошлост, већ га и даље повезујемо са садашњицом. Када посећују Национални историјски музеј странци питају зашто приказујемо нашу историју до 1943-44. г., а онда одједном следи… оловка којом је председник Георги Прванов потписао уговор о чланству Бугарске у Европској унији. У поставци фали читав један значајан период од 45 година који сада неки зову „добом тоталитаризма“. „Где је ваша социјалистичка историја?“ – диве се људи. А објашњење да је још увек прерано да је приказујемо јер треба да прође бар 80-100 година док је осмислимо, их заправо збуњује.“

Иначе dark туристима – претежно Швеђанима, Белгијанцима, Французима и Американцима, није досадно у Бугарској, јер овде има шта да виде и фотографирају. Цвети прича како се они одушевљавају напуштеном и препуштеном вољи времена и природе индустријском зоном града Перник, који је некада био просперитетно средиште домаће индустрије челика. А да и не говоримо о већ поменутој северозападној Бугарској – најсиромашнијем региону Европске уније. Развијени у доба социјализма индустријски регион био је буквално опустошен у годинама транзиције. Али да ли су те „знаменитости“ симбол тоталитарне државе или пре обележје уследиле мукотрпне и, према већини Бугара, неостварене транзиције на демократију, питање је личног тумачења. На соцмаршрути странаца увек је и споменик Совјетској армији у срцу Софије, као и грађене средином 20. века вештачке акумулације које су прогутале цела насеља са кућама и црквама. Путешественици увек посећују и неки типични стан у стамбеној згради из 50-их година, свраћају у опстали током „година демократије“ хоремаг што је скраћеница за творевину која усклађује у једном ресторан и продавницу, где купују омиљену у годинама социјализма ђаконију – желе бомбоне и зачуђено гледају празне полице. Али када кажу да би радо посетили неки музеј комунизма, остају разочарани када им објасне да овде немамо сличне установе.

„Питају нас зашто све бивше социјалистичке земље имају музеје који изобличавају тоталитаризам, а Бугарска не – прича Цвети. – Често ми постављају и још једно питање: „Зар не можемо да посетимо бивши логор на дунавском острву Белене?“. Лично ја сам разговарала са представницима тамошње општине. Постоји идеја претворити то место у знаменитост или бар приказати архивске фотографије, јер нису сачуване зграде и уопште било какве просторије логора. Једноставно у иностранству људи су навикли да не треба крити сличне ствари. У осталим посткомунистичким државама је широко распрострањен став да историју треба памтити како се она не би понављала. Те државе покушавају да сачувају места која подсећају на блиску будућност.“

Људи који су живели са оне стране Гвоздене завесе и даље гледају на нас као на „бившу социјалистичку републику“. Они настоје да схвате како су Бугари опстали 45 година у једнопартијском друштву са забрањеном приватном својином, политичким репресалијама, цензуром, планском економијом, Државном безбедношћу и сл. Испоставило се, међутим, да не само комунизам изазива радозналост, него и године транзиције које су буквално жигосале читаве регионе Бугарске. Напуштена села с по један-два престарела становника на позадини задивљујуће лепе природе, опустели градови са назубљеним блоковима од монтажних елемената и срушеним кућама и фабрикама у руинама…Ти објекти могу да се претворе у мамац за љубитеље dark tourism-а и да донесу држави профит. Довољно је да се најзад дистанцирамо од година социјализма и да погледамо на своју недалеку прошлост са мало уобразиље и смислом за хумор. Иначе Бугарска је већ одавно на најугледнијим и популарним специјализованим сајтовима за мрачна путовања. Питање је времена да преиспитамо своју прошлост и надајмо се да то неће потрајати 80-100 година!

Превод: Александра Ливен

Фотографије: Венета Николова