Формирање стабилне бугарске владе после ванредних парламентарних избора одржаних 5. октобра ове године, и поред фрагментисаног парламента, било је потребно углавном због ризика од губитка средстава из фондова ЕУ која чине преко 70 одсто инвестиција у Бугарској. До краја 2015. г. Бугарска мора да искористи око 11 милијарди евра за период од 2007. до 2013. године, а очекује се још 16 милијарди евра за период од 2014. до 2020. г. Каква је тренутна ситуација, да ли ће бити још подводног камења због компликоване политичке ситуације, која је формула привредног раста?

У ексклузивном интервјуу за РБ ова питања коментарисао је вицепремијер за коришћење средстава из европских фондова и економску политику Томислав Дончев. Он је изјавио да је битка за сваки евроцент била његов главни мотив да поново преузме ову тешку функцију:

Истина је да је целокупна ситуација у вези са апсорбовањем европских средстава изузетно тешка. Средства из једног од оперативних програма још увек су замрзнута, постоји и проблем са исплатом финансијских корекција и одложеним почетком новог програмског периода. Систем је разбијен. Ако један систем малог броја карика не функционише као добро подмазана машина, промет новца се успорава и у крајњој линији зауставља, а тренутна ситуација је управо таква. Постоје и још већи проблеми. Због проблема са исплатом новца из Оперативног програма за животну средину, мотивација локалних власти, од којих су неке скоро пола године остале без средстава из европских програма снажно је смањена, што је утицало на темпо плаћања. Управо због ризика од губитка европских средстава сада се налазимо у толико сложеној ситуацији. Међутим, још горе је да уколико председници општина и општински одборници немају сигурност и стабилност, ако не добију јасан сигнал каква ће бити политика државе одавде па надаље, није могуће убедити их да инвестирају, посебно у сложене и спорне пројекте као што је рецимо рехабилитација водоводне инфраструктуре. Зато је прворазредна обавеза државе не само да задобије поверење Европске комисије, него и да умири кориснике који раде на имплементацији пројеката и остварују инвестиције. Без предвидивости, јасноће, мира, дијалога и партнерског приступа не бисмо могли нормално и ефикасно да започнемо рад у новом програмском периоду. Стога ће и овај задатак бити од прворазредног значаја међу приоритетима у мом раду.

Да ли очекујете пукотине у коришћењу европских средстава због нове вишепартијске владе Бојка Борисова?

Састављање владе ишло је тешко - она је формирана након подужих преговора и компромиса од стране политичких снага. Кажем то као неко ко је учествовао у том процесу, не само као посматрач. Добра вест је што Бугарска већ има редовну владу и Парламент који је у стању да доноси дугорочне политичке одлуке. Европски новац нема одређени смер, нити боју. Овде не бисмо могли тражити неку идеолошку поделу типа лево-десно. Финансијска средства су намењена свим бугарским општинама, свим пословним људима који испуњавају услове за добијање европског новца. Не очекујем партијска превирања у тој сфери. Наша намера је да урадимо све што се да урадити. Надам се да ће влада успети да издржи пун мандат. Не кажем то зато што бих хтео да у министарској фотељи проведем четири године, него због тога што је неопходно покретање и спровођење реформи и политика на дуже стазе, отприлике за период од 4 године. У многим секторима очекујемо финансирање из европских фондова које нам је прече потребно. Политика на кратке стазе води једино до незадовољавајућих резултата, а ја нисам навикао да радим на такав начин.

Да ли ће Бугарска успети да опет стане на ноге и крене напред?

То зависи од нас. Најзад би требало да напустимо очекивања о томе да повољан развој догађаја може бити резултат финансијске подршке са стране. Морамо да сами себи помогнемо и да до задњег евроцента апсорбујемо европска средства. Зато што су она најјачи инструмент за реформисање и модернизацију земље, али се он не може имплементирати без напора с наше стране. Потребно је да заједно гледамо у истом смеру, да будемо више мотивисани и мање посвађани. Историја Бугарске из задњих 100 година показује да је земља напредовала када је већи део становништва – и радници, и предузетници, и интелектуалци, и политичари - успевао да се сложи око заједничких циљева. Данас нам је најважнији задатак да изнађемо оно што нас уједињује – како политичаре, тако и обичне људе. Поред свих реформи и нужних корака које треба да учинимо у јавном и приватном сектору, удружени напори су ти који могу да гарантују успех и напредак.