Већина Бугара не одобрава говор мржње, без обзира на то што је он релативно широко распрострањена појава у нашем друштву. То су показали најновији резултати испитивања расположења јавности за 2014. годину, које је спровео Фонд "Отворено друштво". Готово половина испитаника је чула речи неодобравања, мржње или агресије које су биле упућене припадницима различитих мањина, а према мишљењу сваког четвртог Бугарина такве и сличне речи би могле да доведу до физичког насиља над мањинским групама. Најугроженији у Бугарској су припадници ромске, турске и геј популације. У задње време су се на мети нашли и странци, углавном избеглице и имигранти исламске вероисповести који су побегли из Сирије и земаља Блиског истока. Најчешће говор мржње, некажњено, шире политичари и медији.

Слобода изражавања се може упражњавати све док својим поступцима не ометамо исту слободу других, стоји у Повељи о правима човека, прокоментарисала је у интервјуу Радију Бугарска Иванка Иванова, руководилац правног програма Института за отворено друштво и аутор истраживања. По њеном мишљењу, "реч која подстиче на дискриминацију и непријатељство, може бити забрањена што не сме бити протумачено као кршење права на слободу говора."

Какав је тренд и који су криминогени фактори који условљавају говор мржње и које мере треба предузети за сузбијање тих фактора?

"Још увек је рано говорити о трендовима, потребно је да се претходно спроведе још пар истраживања - каже Иванка Иванова. – На основу резултата другог истраживања можемо рећи само који су ставови променљиви, а који устаљени. Међу главним закључцима, који су потврђени и током 2014., био је и онај да слично понашање у јавности наилази на велико друштвено неодобравање код нас. Потребно је да се свака институција у образовном систему, здравству и правосуђу одговорно однесе према овом проблему и да без одлагања приступи спровођењу заједничког плана за борбу против говора мржње, јер он ствара услове у којима се неједнак третман људи и агресија према припадницима мањинских група сматра нормалним и очекиваним понашањем."

Истраживање не открива пуно детаља о томе зашто људи користе језик мржње, али ћемо се убудуће и тиме позабавити, рекла је гђа Иванова:

"Међу најозбиљнијим проблемима је наведено стање образовног система код нас. Мало се говори о људским правима, о томе који говор је допуштен, а који није пошто генерише дискриминацију и агресију. То би била једна од преко потребних мера које се могу предузети у борби против говора мржње, а која ће бити зацртана у будућој државној стратегији. Ионако замршену ситуацију додатно мрсе случајеви говора мржње који остају некажњени. Нико не каже да се сваки случај треба кажњавати, али неки од њих се слободно могу упоредити са злочинима из мржње у Кривичном праву, а Тужилаштво упркос томе не покреће кривични поступак против починиоца злочина, већ га тужи за хулиганство. Дакле, чињеница је да се не истражују елементи говора мржње како би их сузбили."

Уколико живите у друштву са националним мањинама чији представници нису равноправно заступљени у саставу полиције, здравственом сектору и правосуђу, све то представља велику препреку и подстиче неповерење мањина према институцијама што, са своје стране, ствара погодно тло за ширење дискриминације и расизма, сматра Иванка Иванова.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова