Један од најупечатљивијих културних догађаја у години која је на измаку без сумње је била награда "Аполинер" која је додељена бугарској песникињи Аксинији Михајловој. Престижно француско одликовање је Бугарки уручено за збирку песама "Изгубљено небо" која је објављена на француском језику.

"Аполинер" је међу најзначајнијим одликовањима у књижевности и ретко кад се уручује странцима. Али то што одликује поезију бугарске песникиње од осталих номинованих јесте њен једноставан израз, "без сувишног филозофирања и преоптерећене метафоричности" или као што је рекао Гиј Гофет, један од чланова жирија: "У њеним стиховима се назире једна права жена, која има очекивања, ради, живи своју свакодневицу у којој кува слатко и повремено баца поглед кроз прозор на башту и изговара неке обичне речи. Али сви ти на први поглед свакодневни предмети и радње испуњени су сликама, детаљима и емоцијама."

"Стигла ми је информација да ћу бити награђена Аполинером, али до последњег тренутка нисам никоме ништа рекла о томе - каже одликована песникиња. – На церемонији доделе награда сам се осећала као у бајци. Претварање принцезе у Пепељугу после оне сјајне вечери је тежак и болан процес. Ова метафора се односи и на поезију пошто је и она Пепељуга, јер се она само повремено појављује, а у остало време је утонула у своју свакодневицу, препуштена самој себи, заборављена… Тужно је видети поезију забачену на крај људске свести, јер јој баш лепо пристају "златне папуче". У Француској се стално организују сајмови и базари књига, а ту су и форуми, сусрети са ученицима и читаоцима у књижарама и библиотекама, који су обично пропраћени јавним читањем одломака из књижевних дела, дакле, реч је о целогодишњим активностима због које се аутори осећају значајнијим. Недавно сам имала прилику да поразговарам са једном румунском песникињом која ми је рекла да се и код њих примећује исти синдром као што је у Бугарској. Дакле, одржава се промоција новообјављене књиге после које често уследе друга и трећа промоција, а онда настаје затишје и почиње период ишчекивања нових наслова. Дакле, ако постоји нешто што бих желела да се промени код нас, то је да се ауторима пружи више прилика да представе своје песме."

Једино што се променило после доделе награде било је повећано интересовање читалаца. Пошто су објавили да је награђена, интересовање за њене прве две збирке песама на бугарском језику се знатно повећало. Што се француских читалаца тиче, они су се искрено обрадовали успеху бугарске песникиње, "радовали су се и изразили жељу да посете Бугарску", прича о својим доживљајима у граду на Сени Аксинија. О љубави према књигама и поезији она каже:

"Традиционална папирна књига за мене има посебну драж - додирнути и прелистати књигу, осетити њен мирис, чути шуштање страница, читати пред спавање или у аутобусу. Читање текста на екрану рачунара и на папиру није истог квалитета. И сам чин писања више подразумева коришћење папира што чини текст ближим читаоцима. Поезија ће се и даље писати и читати, пошто је она другачија. Нема човека који не носи у себи макар трунчицу поезије. Не мора, наравно, свако да пише песме, јер поезија не постоји једино у писаном облику. Поезија је способност да уочиш један леп цвет, лепу биљку на прозору, прекрасни лук једне катедрале, једно лепо небо. Не плашим се да ће поезија нестати."

Аксинија Михајлова је аутор две збирке песама. Њене песме су преведене на француски, румунски, словачки, српски и хрватски језик. Добитница је пар књижевних награда за поезију и превод. Она је члан Удружења "Мостобран према Истоку" које уједињује песнике из 11 земаља централне и источне Европе под окриљем Позоришта Молијер – Дом поезије у Паризу. Од 2001. године је Аксинија Михајлова члан Клуба бугарских хаику песника.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова