После двомесечних оклевања, преговора и чврстих намера да предузме радикалне мере, друга коалициона влада десног центра премијера Бојка Борисова скупила је снаге и храбрости, па је кренула у спровођење неких између најнеодложнијих и најтежих реформи социјалног сектора, у име којих је политичка партија ГЕРБ победила на изборима у октобру. Најпре су унете промене у пензиони систем, којима су се успротивили скоро сви кључни друштвени актери те је премијер био приморан да на самом почетку коригује одлуку о реформи и одложи њено спровођење док се не рашчисте сви проблеми и отклоне противречности.

Истовремено је др Петар Москов, амбициозни и најчешће оспоравани министар здравља, кога оптужују чак за расистичке поруке, понудио политичким снагама и широј јавности сет реформи, које би темељито промениле постојећи систем здравства. То што је потребно да се овај систем из основа промени јасно је и нестручњацима. Лекарски сталеж, управе болница, корисници здравствених услуга и национална каса здравственог осигурања - сви су незадовољни моменталном ситуацијом, а још се и узајамно окривљују за садашње стање ствари. Ситуацију веома добро осликавају неке алармантне чињенице. За здравствене услуге око 7,3 млн бугарских грађана ове године су предвиђене нешто испод 2 милијарде евра, што чини око 240 евра по глави становника. Ова сума је у ствари већа јер готово четвртина становништва из једног или другог разлога није здравствено осигурана. У контексту Бугарске тај новац можда и није толико мали, а нарочито кад се има у виду да је у задњих десет година утростручен. Али на позадини 9 одсто БДП-а колико износи просек за здравство у земљама ЕУ, 4 одсто колико издваја Бугарска за ове потребе изгледају крајње недовољно. Зато и не чуди што међу свим Европљанима Бугари имају најкраћи просечан људски век и велики удео хоспитализованих - око 25 одсто становништва током једне године. Овој немилој ситуацији ваља додати и то да је просечни узраст лекара у Бугарској изнад 55 година, док истовремено преко 60 одсто младих медицинара изјављује да ће професионалну и животну реализацију потражити у иностранству што и стварно чини.

Садашњи министар здравља др Москов показује спремност да истовремено покрене решавање најнеодложнијих проблема. Има чврсту намеру да до априла поднесе парламенту предлоге за измене закона који се тичу здравства. Реформистички министар намерава такође да донекле промени и употпуни такозвани француски модел здравства, тако што почне од демонополизације здравственог осигурања. За сада бугарски грађани сходно закону уплаћују у Националну касу здравственог осигурања допринос за обавезно осигурање у износу 8 одсто свог дохотка, а могу купити и пакет индивидуалног добровољног здравственог осигурања код неке приватне компаније. Др Москов предлаже да се по примеру домаћег пензионог система, поред обавезног основног пакета медицинског осигурања који покрива лечење 93 одсто болести значајних са социјалног аспекта, а који плаћа каса здравственог осигурања, уведе тако звани други стуб. Идеја министра је да се у приватне компаније осигурања сливају додатни доприноси којима би се покривале неке медицинске услуге. Поред тога он заговара развијање предболничког система неге који је до сада био запостављен за рачун превеликог броја приватних и државних болница за које има доста пријаве сумњи на злоупотребу, дакле он предлаже да се акценат помери са болница на породичне лекаре и приватне лекарске ординације. Да ли ће подела новца здравствених осигураника на три дела – основни, додатни и такав за потребе хитне помоћи, довести до повећања доприноса или ће резултат бити само прерасподела финансијских средстава, за сада није јасно.

Назнаке реформе здравственог система довели су до формирања ставова главних политичких и друштвених актера. Првобитна реаговања су прилично контрадикторна. Нека удружења лекара су их одобрила, исто су учинила и многа удружења пацијената. Међутим пре но што је предузето било шта конкретно за реализацију најављених реформи, утицајно Удружење лекара Бугарске се посвађало са Националном касом здравственог осигурања, са којом сходно закону мора да закључи годишњи оквирни уговор и поставило јој захтеве које је она као државни монополиста веома тешко прихватила у задњем тренутку.

Да ли ће реформа здравства имати исту судбину као и реформа пензионог система, која је макар и одобрена у парламенту, обустављена под друштвеним притиском пре но што је уопште започела? Др Москов уверава јавност да се тако нешто неће догодити зато што ће, за разлику од брзоплето усвојених реформи пензионог система, промене у здравству бити најпре усаглашене, продискутоване, одобрене од стране професионалних кругова, политичких снага и целог друштва, па тек онда ће ступити на снагу.

Превела: Ана Андрејева