Прошло је неколико година откако је бугарски пијаниста и композитор Румен Тосков-Рупето отишао са овог света /2010. г./ са свега 41 године и преселио се у бољи. Бар тако верују његови најближи и пријатељи који су га познавали и волели. Румен Тосков се одликовао скромношћу која је била обрнуто пропорционална његовом таленту. Био је одговоран и прецизан у раду и није правио компромисе. Музика је за њега била све - и стваралаштво и забава. Класика, џез, фолклор, позориште и филм били су смисао његовог кратког, али пунокрвног живота. У пројектима које је Румен Тосков-Рупето створио у различитим жанровима, учествовали су једни од најбољих бугарских музичара и глумаца као што су Теодосиј Спасов, Васил Петров, Христо Јоцов, Ицко Финци, Бојка Велкова и многи други. Године 1999. Румену Тоскову једодељена награда„Кристална лира“ за врхунска остварења у музичкој уметности, а 2000. године – награда за позоришну музику фондације „Димитар Влчев“.

Недавно су сестра музичара, Магделена Стоилова–Тоскова и његова породица објавили књигу насловљену „Рупето“, која садржи сећања на доживљаје и догађаје, интервјуе и приче.

„Након што је нас прерано напустио, нашим родитељима је било потребно време да би остварили тај пројекат – прича Магделена Стоилова. – Годину дана после смрти брата, наш отац Димчо Тосков предложио је да издамо такву књигу. Он је лично изабрао фотографије из породичног албума. Отац је уосталом прикупљао све материјале објављене у штампи, који су били посвећени мом брату. Иначе, сви из очеве породице су били музичари. Мој деда Петар Тосков свирао је на хармоници на забавама, свадбама и крштењима. Он је свој занат пренео на четворицу синова, један од којих је мој отац. Тако се, са колена на колено, преносио и музички ген наше породице, који је код Румена био најјачи. Сматрам да је својим талентом и стваралаштвом он заиста достигао светски ниво. Ја сам написала биографски део књиге. Међутим, идеја да и пријатељи мог брата испричају своје успомене о њему, учинила ми се добром. Они су се, на моју велику радост, са задовољством одазвали мојој молби. Када сам читала њихове веома пријатне и емотивне текстове, постала сам свесна колико је љубави и колико дубок траг Рупето оставио у срцима људи.“

„При крају живота Рупето је радио на музици за позоришну представу „Цар Шушумига“, на обради народне песме „Бела сам, бела, јуначе“, као и на аранжману композиције „Као коцкица леда“, наставља Магделена Стоилова. - Мало пре тога сам сазнала да је мом брату остало још неколико месеци живота. Док сам слушала песму „Као коцкица леда“ у извођењу џез певачице Хилде Казасјан, нисам могла поверовати да је то истина, па чак сам помислила да су лекари погрешили дијагнозу. Тако лепа и нежна је била ова коцкица леда која се из дана у дан све више топила.

Циљ који сам себи поставила је да се музика мог брата и даље изводи, да је људи не заборављају и знају шта је он створио. Тежим да стваралаштво Рупета живи и после његовог одласка, као што обично кажем. Он је живео животом који је желео да живи и радио оно што је волео. Допадало му се да пише и да слуша музику, допадали су му се људи са којима је радио, волео је да путује. Он је заиста био срећан, а зар није боље да човек живи кратким, али испуњеним животом“, рекла је на крају Магделена Стоилова.

Превела: Марина Бекријева