Укинути тајност поступка усвојења! Овај захтев подржава скоро 1.500 људи који су до овог тренутка потписали петицију на интернету. Међутим, много више је оних којима је право знати своје порекло и биолошке корене ускраћено. Сагласно важећем законодавству код нас усвојеник тешко добија приступ подацима о усвојењу и идентитету биолошких родитеља. Ово је могуће једино након доношења судског решења, али да би се то десило, суд мора да нађе да постоје „важне околности“ које налажу откривање података о усвојењу.

„Минималан је број људи чијем је захтеву удовољено. Потребно је малтене бити тешко болестан, имати потребу за трансплантацијом неког органа, да би тајност усвојења била скинута“, каже Светлана. Она је пре више од 9 месеци поднела захтев надлежном суду и сада чека да се одреди датум претреса. Зашто је усвојеницима важно открити своје корене?

„Желимо знати да ли можда имамо нека наследна обољења. У питању су елементарна људска права. Осим тога, осећамо страх од инцеста. Не зна се с ким ће се наши или путеви наше деце укрстити. Свет је мали“, каже Светлана.

Заштитник грађана Бугарске Константин Пенчев подржао је захтев за укидање тајности усвојења и препоручио је парламенту доношење измена закона. Међутим, за сада је све „глас у пустињи“. Каква је ситуација у осталим европским земљама? 

„У већем делу европских земаља по навршетку пунолетства дете има право да сазна ко су му биолошки родитељи – каже Светлана. – Леп пример у том погледу је Румунија са којом се такмичимо. Тамо је усвојен закон сагласно коме родитељи су дужни да уз помоћ стручњака свом детету још у најранијем узрасту кажу да је усвојено. То је још једна од ствари на којој инсистирамо. Нек више нема лажи и тајни. У Румунији је предвиђена могућност увида у релевантну документацију о усвојењу за усвојеника са навршених 18 година, а надлежна установа је дужна да му обезбеди остварење тог права. Постоји начин да се законске одредбе прецизирају тако да би заштитиле све заинтересоване стране - и усвојенике, и усвојитеље, и биолошке сроднике.“

Због бројних законских препрека знатан део људи као детективи крећу оскудним траговима прошлости да би сазнали своје порекло. Пре више од три године три особе, међу којима је и Светлана, створиле су Фејсбук страницу „Тражимо се“ која већ има скоро 14.000 пратилаца. Направљен је и посебан сајт www.tursimse.com, који представља регистар преко 2.000 прича људи који траже своје биолошке рођаке.

„Људи нам пишу са надом и достављају податке о себи – прича Светлана. – Ако се нам за помоћ обраћа усвојеник, он наводи њему познате податке и чињенице у вези са својим рођењем – обавезно датум рођења, место рођења, име које му је дао биолошки родитељ. Понекад шаљу и своју фотографију уз наду да ће се по неким цртама лица лакше пронаћи особа коју траже. На бази свих расположивих података припремамо оглас који објављујемо на Фејсбук страници и у сајту „Тражимо се“ у нади да ће га што више људи шеровати и да ће он достићи до праве особе која ће препознати лице. У почетку нико није реаговао. Али последње године постепено су усвојеници почели да проналазе своје праве родитеље и обрнуто. Срећни смо јер се све то остварује захваљујући помоћи људи који реагују, који саосећају са судбином свих тих људи и учествују у трагању.“

На жалост, није пуно оних чије је трагање имало срећан крај, а тако је на првом месту због оскудних информација којима они располажу. Поред усвојеника и биолошких мајки у улози детектива наступају и браћа и сестре који су сазнали да је некада њихова мајка оставила дете. Ипак, најактивнији су усвојеници. „Убеђени смо да на стотине мајки прати нашу страницу и огласе. Због предрасуда због којих су некада оставиле своје дете и због страха да то нису рекле својој новој породици, све и даље остаје тајна“, коментарише Светлана.

Васка Братанова је од оних чија је прича имала срећан крај. Пре неколико година случајно је сазнала да је усвојена. „Била сам у болници због проблема у трудноћи. Чекала сам своју прву бебу. Била ми је потребна трансфузија крви и тим поводом сам сазнала да се моја крвна група не подудара са крвним групама мојих родитеља“, каже она и признаје да је пала у шок:

„Просто не могу да опишем сам осећај. Као да сам потонула у бездан и немам појма шта се са мном дешава. Јер испада да они који су те подигли, који су бринули о теби, који су истински желели твоју срећу и дали све од себе, нису твоји прави родитељи. И онда настаје безброј питања, почиње трагање и распитивање.“

У јануару прошле године Васка је одлучила се придружи страници „Тражимо се“. „Нисам знала шта да радим, откуд да кренем, била сам изгубљена“, сећа се она. Обратила се суду, али је њен захтев одбијен. Тако је након 5 месеци трагања уз помоћ Фејсбука успела да нађе своје биолошке рођаке. Утврдила је да је њена мајка преминула 2005. године, али и да има старијег брата и млађу сестру. Почела је да их тражи опет преко социјалне мреже. „Када сам написала сестри, она се уплашила и помислила да сам луда. Али се после шока обрадовала и признала да је увек прижељкивала да има старију сестру“, прича Васка. Сада је стално у вези са својом сестром и братом, а на празнике се често виђају.

Превод: Албена Џерманова