Како је Никсон подстакао производњу шунке у Бугарској? Како се родио безалкохолни напитак „Алтај“, бугарска верзија Кока-коле? Који су вечити кулинарски рецепти који су се у доба социјализма нон-стоп изводили у ресторанима? И дали је и у свету кулинарства постојала пропагандна "завеса"? Отговоре на сва та и још бројна питања даје књига „Соц-гурме“ (Социjaлистичка Gourmet кухиња) која нуди несвакидашњи поглед на живот у Бугарској за време тзв. Гвоздене завесе. Аутор књиге је Албена Шкодрова, дугогодишњи политички новинар. „Соц-гурме“ је резултат продубљеног проучавања архива и докумената, од којих су неки донедавно били означени као поверљиви. У књизи су нашла места и сећања осамдесетак људи. Без имало сарказма, са симпатијом и добрим смислом за хумор, књига нас враћа у време продавница са празним рафовима и масовног спремања зимнице у градским условима. Тадашња домаћа кухиња се не разликује баш пуно од савремене. Репертоар омиљених домаћих јела и дан данас није изгубио своју актуелност: телећа супа, супа са месним кнедлицама, ћуфте. Огромна разлика је у избору.

- У односу на данашње изобиље избор је заиста ограничен, што се може објаснити не само неупоредиво већом разноврсношћу намирница, него и отварањем према другим страним кухињама и културама исхране – појашњава Албена. – Бугарска није показивала нарочиту радозналост према страним кухињама. Иначе у нашој националнојкухињи имамо пуно позајмљених јела из турске и грчке кухиње, али на њих гледамо као на домаћа. Тек после 1989.године почело је право културно отварање према другим кухињама. У технолошком погледу све се скроз променило.Савремена кухињска опрема пружа много веће могућности да се експериментише, а данас су свемогући рецепти доступни на интернету тако да све то ствара огромне разлике између јуче и данас.

Пропагандна завеса онемогућавала је сваки продор западне кухиње. Са развојем Балкантуриста полако је почела да себи крчи пут француска кулинарска традиција. Из објашњивих разлога руски рецепти су релативно лакше налазили места у менију ресторана. Познати у оно време Руски клуб привлачио је бројну клијентелу врхунском кухињом. Веома популаран је био и Клуб новинара, где је посетиоце дочекивао знаменити посластичар који је стекао искуство и углед радећи по централноевропским земљама. Албена Шкодрова је у својој књизи дошла до занимљивог закључка: у време социјализма у Бугарској је било више ресторана по становнику него што је данас у Њујорку...

- Додуше, разлог је у доследној државној политици почев од 1944. па све до средине 80-их година прошлог века, која је имала за циљ да се подстиче друштвена исхрана и отварају бројни ресторани, објашњава она. Основни задатак је био да се породице по приступачним ценама хране у њима, како се не би губило сувишно време за кухињске послове. Међу првим владиним потезима нове народне републике била је одлука да су приватна предузећа (која су неколико година касније национализована) била дужна да својим радницима обезбеде исхрану у радничким ресторанима. Систем друштвене исхране почео је управо њима, да би прошао кроз поједностављивање ресторана у центру Софије – да не би и даље подсећали на непотребну буржоаску раскош. Затим је прошао кроз период Балкантуриста који је развио своју школу, да би најзад, у осамдесетим годинама прошлог века, полако формирао афинитет према луксузнијим и скупљим ресторанима, потпуно недоступним обичном Бугарину.

Истражујући ово доба, Албена је наишла на бројне куриозитете, као што је овај:

- Људи се увек веселе када чују причу о првој индустријској производњи шунке у Бугарској. Проф. Иван Бајчев, који је тада радио укомбинату меса и меснатих прерађевина у Русеу, сећа се како је амерички председник Никсон подстакао производњу шунке у целој Источној Европи, па и у Бугарској. За време изборне кампање он је обећао да ако га Американци изаберу за председника, има да једу шунку два пута дневно. Цела Источна Европа навалила је да производи шунку, у нади да ће је продати Америци, наравно за тада дефицитарну конвертибилну валуту. Дакле, производња шунке кренула је и код нас, али је убрзо запела, тако да је извоз пропао – показало се да није било довољно сировине, а осим тога је и амбалажа била недовољна. Америчка страна је чак одустала од већ договорених испорука јер су биле занемарљиве за огромно америчко тржиште и уопште нису вределе труда и напора. Тако се већ произведена шунка уместо на америчком – обрела на домаћем тржишту.