Пре петнаесетак годинагазда Кољо је купио 300 хектара запустелих старихвинограда и засадио ихсвемогућим новим сортама винове лозе, којеуспевају у околини једног од најјужнијих градова Бугарске - Мелника. Била је то нетипична одлука за регион, чији су виноградибар донедавно били скоро махом од једне исте винске сорте– другде непознате широке мелничке лозе. Одсадње до првогправог вина, достојногда се такмичи на конкурсу, прошло је десет година. После првих освојених медаљагазда Кољо је проценио да је дошао тренутакда створи властити вински подрум. Аплицирао је за средства из фондова ЕУ и годину дана касније "шато" је већ била чињеница. У непосредној близинињегових властитих плантажа грожђа,подрум нуди све што можеш себи пожелети – предиван поглед на оближње планине, најсавременију винску опрему и... терен за слетање хеликоптера, као и рампу. Наравно да смо поред озбиљних ствари, у наш разговор са газда Кољом убацивали и понеку шалу. Поред места где се тек убрано грожђемуља (бобице се одвајају од петељки и листова), а онда одлази у пресу, да би се обавио крајњи процес издвајања сока, видим икону.

- То је Исусова„Лоза живота“. Решио сам да будем колега Господу Богу, да руковођен Божијимнадахнућемзасадим виноград, каже газда Кољо. Земљиште је било запуштено. Бирао сам сорте грожђа једну по једну – 10 црних и 6 белих: широка мелничка, рана мелничка или мелник 55, 1300 мелник, сира, мерло, каберне, пино ноар, сан ђовезе; совињон блан, шардоне, вионије, сандански мускат и керацуда. Већи део вина су на бази једне сорте, али врхунац креативности сваког винара је у купажирању – у томе тражимо и откривамо себе.

Силазимо у подрум, где са изненађењем откривам да дрвене бачве нису толико бројне колико сам очекивао, а не видим ни рафова за старење вина у бутељкама. Истина је да је подрум релативно млад, али није могуће да у неком ћошку није сакривено понешто из старијих берби. Узаним ходникомстижемо до малих тунелау зидовима од кречњака, тако званих мелова – управо по њима добио је своје име и градић Мелник.

- Ово је било дно језера – сами видите наслаге кречњака и дима, можда услед ерупција оближњег вулкана. Можда ћемо једног данау тим галеријамадржати вино да одлежи и да сешампањизује.”

То је обично тренутак када се прича о породичној традицији у прављењу вина, када се спомињу рецепти прадедова…Трудим се да сакријем разочарање, јер јеприча газдаКољедалеко прозаичнија. Раније у селима надомакМелниканије било винских подрума, а сада их има негде десетак, уз то у радијусу од свега петнаестак километара.

- Када су дозволили сељацима да свако има свој виноград, са 0,1 хектара правили су до пола тоне вина.Винарска слава овог крајапотиче из 19. века.Тада су произвођачи били грчки трговци. Дакле, вино је било у власништву онога ко га продаје, а не оног ко узгаја грожђе. Пошто су Грцинапустили Мелник, почели смо да губимотржишта, трговинске везе, мајсторлук.”

Чека нас дегустација. Наравно, почињемо младим белим и лаким винима, следе купаже белих и розе вина.Надамо се да ће нам остати снага да пробамо и црна која су понос тог региона. Био сам пријатно изненађен када сам сазнао да је један розе, боје зреле брескве, направљен од месне сорте црног грожђа и може да буде достојан конкурент складним сортама вионије и шардоне, које, баш као и ретка купажавионијеа и сире, остављају трајан мирисави траг у нашем емоционалном сећању. Супруга газда Кољепоноси се њиховим енологом, енергичном младом дамом која је дипломирала у Бордоу:

- Розе су вина без неке традиције, али у данашње време брзе размене информације и знања, оно што није последица вековног генерацијског искуства може се научити и на универзитету. Онда негде проводиш стаж, тако да нам је у извесном смислу потребно мање времена да би смо стварали боље производе.

Занима ме дали се и код вина нови трендови најлакше пробијају тамогде нема дугогодишњих традиција.Уместо одговораотпијам гутљајлудог-младогвина:

- Наша ферментацијаје класична, нема специфику божолеа нуво – просто напростогрожђесазрева ранијепа је зато готово истог момента као ибожоле. Многи од оних који су га пробали су нам рекли – „више нећу да пијем божоле.”

Да откриваш и оцењујеш разлике у филозофијивинаје прави позив, баш као и уметност да то своје умеће поделиш са другима.

- Нисам професионалиста, имала самнеку прилично уопштену идеју да радим са бугарским и са модерним међународнимсортама. Нисам знала шта је најбоље,па сам желела да првих 50 година експериментишем.”

Медаље и тржиштасу једно, али је сасвим друга стварда те француски колегаупита:

- А шта ћете да радите надаље, кад сте још на почетку успели да добијете тако лепа вина?

Ево и одговора газда Коље:

- Већи део одговора на питање колико би требало да остари вино да би постало врхунско, крије се у времену.Ево, ја вас позивам – дођите опет за једно 20-30 година, да поново пробатенаша шампањизована вина сорте широка мелничка и пино ноар, па ћете сазнати одговор.

Превела: Катарина Манолова

Фотографије: Људмил Фотев