За православне вернике је почео вишенедељни Васкршњи пост који обухвата време страдања Христових и Његовог разапињања на крст. Прва недеља поста зове се Чиста, a у народу је позната још као Тодорова, Теодорова, Тудорова, глува, гладна, тромирна, сува недеља… То је и најопасније доба поста, када човек треба да одоли кушњама, како би кренуо путем смирења и не би се препустио каосу и греху. Као и свака недеља Васкршњег поста и ова се одвија према посебним правилима и током ње се изводе бројни обичаји.

Први дан Тодорове недеље познат је и као чисти, пасји, разапети, бесни понедељак. Сви су ти називи везани за обредно љуљање и вешање паса како би се спречило беснило. Дан се зове и Кукеровдан или Куковдан, јер по кућама ходају кукери са накарадним маскама, великим звонцима око струка и штапом у руци да би протерали зиму и зле силе.

Уторак је дан забрана које штите људе од суше, глувоће и устрела – демона који пију крв стоке. У појединим крајевима земље тога дана жене месе хлеб, каде га тамјаном, онда излазе на двориште, ломе погачу на дрвљанику и зову кишне облаке у госте са молбом да се сада лепо наједу и да оду, те да се врате лети са благом кишом.Другде пак мажу хлеб медом и бацају један залогај на кров – да почасте облаке. Остали део је за њиву, реку, јер се веровало да од ње дуга пије воду, и за гумно.

Тзв. „Луда“ среда посвећена је ритуалима који чувају од лудила и беснила.

На Вртоглави четвртак пак се не навија пређа, не ради се на коловрату и у уопште се не изводе било какви радови везани за ротацију. Верује се да то спречава „вртоглавицу“ код људи и животиња.

А петак је познат као „ошамућени“ дан. Тада је женама забрањено не само да узимају вретено у руке, него и да врше било какве кућне послове, па чак и да се мију и перу.

Најзад долази велики празник – Тодорова субота када народ испраћа зиму и дочекује пролеће.

О теодоровским ритуалима постоје податке још из раног Средњег века. Дан је посвећен Светом Теодору Тирону. Када је цар Јулијан Отпадник наредио да се сва храна на тргу покропи жртвеном идолском крвљу, како би се Хришћани оскрнавили, Свети Теодор се јавио градском Епископу Евдоксију и рекао му да народу нареди да једе само кувану пшеницу. У народу пак се светитељ сматра заштитником стоке и поглавито коња, па се тај дан назива још и Коњски дан. Тада се меси обредни колач који се зове „коњић“, „копито“ или „поткова“. Приређују се и трке коња. Некада је свака породица китила своје коње здравцем и првим пролећним цвећем и обилазила тако село. А док су мушкарци припремали седла иузде,жене су певале: „Свети Тодор коња кује у ливади, у зеленилу…“ После трке сви су се заједно враћали кући, а поворку је предводио коњ-победник. Онда су се момци и девојке хватали у велико коло у чијем су центру били коњи и јахачи. А газда победника је звао код себе цело село и частио госте вином. Дан је и празник невеста које су се удале током протекле зиме. Поклањали су им колаче са жељом за здравље и много деце – здраву и окретну попут ждребади.

У Бугарској на Тодорову суботу славе сви који носе име Тодор, Теодор, Божидар, Јулијана и др.

Превод: Александра Ливен