„Његова најважнија порука нама је љубав у свим њеним димензијама – љубав према деци, уметности, животу, према пријатељима. Он је задојен љубављу коју је добио од својих родитеља – врло сиромашних, обичних људи, који су бринули о њему попут орлова. Они су га до задњег даха сматрали изванредним. Нису поставили иједно питање када је у једноспратној кућици са свега две собице и кухињицом у селу Калиште, малишан рекао да жели да учи француски и да похађа Француски колеџ, већ су се одмах доселили у Софију, у још мањој кући у четврти „Красно село“. Јер је мали сањао о знањима и примљен је у Француски колеџ, тако да никоме није ни пало на памет да му се супротстави. Желео је да свира виолину, добро – нек свира…“ Таква је прича Невене и Милене Андонове које су свог оца изгубиле док су биле мале, али и данас покушавају да сачувају везу са њим. „Живот му се одвијао у пуној брзини, у прекомерној брзини, али је увек био радостан и надахнут“, кажу сестре. У њиховим сећањима Методи Андонов је увек неприсутни, радосни и одушевљени својим радом тата.

Судбина је предодредила да Методи Андонов крене путем редитеља у Бургаском позоришту „Адријана Будевска“ у годинама када је Софијска арт елита хрлила на премијере у морски град, како би сазнала да ли у главном граду иду исправним путем. То је био славни период домаћег позоришта – од средине 50-их до краја 60-их година прошлог века, када је „чувена четворка“ бургаских редитеља – Методи Андонов, Леон Данијел, Вили Цанков и Јулија Огњанова, одредила развојне правце модерног позоришта код нас. 

„У Бургас сам отишао одмах по окончању студија - прича Методи Андонов. - Данас су ми из тог периода у сећању остале поједине сцене из поставки „Гераци“ Елина Пелина, „Стричеви“ Ивана Вазова, „У трагању за радошћу“ Виктора Розова. А у Софијско сатирично позориште дошао сам 1959. године. То је био велики догађај у мом стваралачком животу. Било где отишао сада, мој рад ће заувек бити „жигосан“ позориштем. Ја волим праве глумце, одане сценском животу, успону, инспирацији, великим тренуцима. Волим глумце са смислом за савременост, али не волим хладне и рационалне уметнике, ма колико модерни били.“

Тај се снимак Методија Андонова чува у тонском архиву Бугарског националног радија, а начињен је 1968., када се појавио и први филм редитеља „Бела соба“ за који је он одликован великом наградом „Златна ружа“ на фестивалу у Варни и првом наградом на филмском фестивалу у Делхију. Он је већ напустио позориште, огорчен ситничавошћу и завишћу, али је пре тога створио једне од најзапаженијих поставки у историји Сатиричног позоришта.

„Стално је за неким или нечим јурио – такав му је био и начин кретања, и начин размишљања“, каже о њему писац Јордан Радичков, који се управо захваљујући Методију Андонову афирмисао и као драмски писац и открио тајне позоришта. Пријатељи и глумци кажу да је он увек био у журби. После посла, ноћу детаљно је размишљао о улогама и сценама. „Свако ко је са њим радио видео је како му пулсира вена на челу, његово испружено тело, истовремено крхко и снажно. Лук чија стрела увек прецизно погађа десетку“, прича о Андонову глумица Татјана Лолова у својој биографији.

Енергија уметника изразито се осећа и у његовим филмовима. Четири деценије после премијере његовог ремек дела „Козји рог“ – потресна прича о насиљу и љубави и даље није изгубила свој утицај на гледаоце. Дочекан са усхићењем од стране публике, филм је добио и бројна одликовања на фестивалима у Варни, Карловим Варима, Чикагу, Сантарему. „Козји рог“ је једини бугарски филм који је номинован за „Оскара“. То се десило 1972. г.

„У знатном делу филмова и поставки на савремену тему, о савременим конфликтима и са савременим ликовима, ја сам узимао све из наше стварности. Мислим да чак и у делима са историјским сижеима, какав је филм „Козји рог“, постоје везе са данашњицом. Чињеница да је публика масовно гледала и тражила филм, говори да је у њему нешто додирује. Тешко ми је да одредим како се савремена тема огледа у мом стваралаштву, али, ако је реч о томе шта бих желео, или чему сам тежио, чини ми се да је то био мој једини циљ – да се дотакнем емоција савременог човека.“

1974., када је Методи Андонов прерано напустио овај свет, у 42. години живота, он је већ био афирмисани уметник са звањима, професор, редитељ најпопуларнијих позоришних поставки и аутор четири незаборавна филма, добитник престижних награда, а постхумно је одликован и Димитровском наградом. Његово име данас носе улица у Софији, камерна сала Сатиричног позоришта и читалиште у његовом родном селу Калиште.

Превод: Александра Ливен