Вода је драгоцени дар природе, извор живота, симбол вечности. Тај незаменљиви ресурс има значајно место не само у бугарским народним обичајима и ритуалима. Из култа воде који је у свакодневном животу наших предака имао, па и данас има посебан значај и садржај, настала је стародавна традиција изградње чесми. Чак и они, којима је то био занат, на подизање чесме су гледали као на прилику да учине неко добро дело по којем ће их памтити.

Можда и зато у Бугарској има толико чесми – крај путева, на трговима и у улицама, на раскрсницама и прометним местима или једноставно у неком забаченом и од Бога заборављеном месту. Уређене и украшене чесме се могу видети у многим нашим насељима, манастирима и бањским лечилиштима. О чесмама постоје бројне приче и песме, јер има нешто у њима што остаје у памћењу људи. Многе од њих су саграђене још у далекој прошлости и чувају истините приче и бајковите легенде.

У народној свести градња чесми је врста духовне делатности. Верује се да онај ко то уради испуњава своју дужност према некоме, оставља нешто иза себе, а у неким случајевима скида велики терет са душе и савести. „Живот је једна испијена чаша, док вода из чесме вечно тече“, гласи натпис на једној од бројних чесми у планини Родопи.

„Ветар брише наше стопе - прво страсти, а затим време нас руши. Ова чесма је саграђена зато што је камен неуништив и трајнији од нас, а вода је вечна.“ Овај натпис уклесан на каменој плочи, данас се чува у Архитектонско-етнографском комплексу „Етар“. Мајстор није познат, али је сигурно да су ове речи дирнуле срца многих људи. Некада су, на захтев имућних Бугара, чесме грађене на корист и добробит целе заједнице, као успомена на неки срећан догађај, у знак сећања на драгу особу, за душе умрлих и погинулих. Ови догађаји су овековечени натписима у којима се често помињу и имена добротвора и градитеља. На чесмама се такође могу прочитати текстови који поздрављају жедног путника и садрже различите жеље и поруке.

Најстарије легенде говоре да је сваки извор воде имао свог заштитника и господара. То је обично било неко митско биће – водени бик или вила. Понекад су се у виле претварале и обичне девојке које би у ноћно доба отишле на чесму. У бугарском фолклору постоји древно језиво веровање да, како би једна грађевина – мост, кућа или чесма, била чврста, у темеље треба зазидати сенку живог човека. Онај чија је сенка била зазидана, умирао је, али му је дух лебдео над тим местом и чувао грађевину. Сличне приче приповедају се о многим чесмама. Према једној од њих, десило се тако да је једно село остало без воде. Издалека су дошли мајстори да подигну чесму. Али, саграђено током дана рушило се преко ноћи. Градитељи су хтели да зазидају сенку неког мештана, али људи су избегавали да пролазе поред овог места. Једног дана је главни мајстор отишао у кућу једне од сеоских девојака. Она је седела у дворишту и прела, па чак није ни приметила да је мајстор штапом измерио њену сенку, а затим је зазидао у градњу. Чесма је изграђена, али се цура разболела и преминула је. Нешто касније је почела да се појављује крај чесме о уштапу, седела је и прела.

Бугарски етнографи су записали многа предања и о чудесној појави воде. Једно од њих казује да је у неком селу војсковођа забио копље у земљу на празној пољани, одатле је шикнула вода. По његовом налогу саграђена је чесма да би се ово чудо памтило. Друга легенда прича о двоје заљубљених које је неко покушао да растави. Млади су поново били заједно на оном свету, а тамо где су нашли смрт настала је чесма из које су потекле њихове сузе радоснице. Чесме су вековима биле најпосећенија места у насељима. Ту су се рађале љубави, цветала пријатељства, склапала се познанства, многи су на тим местима младост провели. Она су у песми опевана и тако забележена за сва времена. У неким од народних песама се каже да је изградња цркве и чесме највеће добро које се може учинити другима.

Превела: Марина Бекријева