Бугарски композитор и јавни радник Петко Стајнов који је обогатио домаћу музичку културу и значајно допринео њеном развоју, завршио је животни пут у својој 80. години (1896-1977.). Још у детињству је потпуно изгубио вид. Кажу да су код особа са недостатком вида развијенија остала чула. То можда објашњава следећу мисао ствараоца: „Од тренутка када једна идеја или лик почне да се формира у свести композитора до тренутка у којем се, после бројних трансформација, претвори у музику, композитор паралелно са реалним живи и једним другим, духовним животом. То је контемплација света у свој његовој сложености и разноликости, контемплација ума и осећаја који обогаћују музичко стваралаштво.“
Петко Стајнов је имао фину осетљивост за укус и потребе домаће публике, а за собом је оставио једна од најзначајнијих и најзапаженијих дела у бугарској музичкој култури.
Он је у историји музике остао као аутор првог симфонијског дела посвећеног фолклору Тракијског краја. У интервјуу сачуваном у Тонском архиву БНР, композитор каже да је за њега завичај непресушни извор надахнућа:
„Моје детињство везано је за Казанлак. Тамо сам упознао бугарску природу, заволео лепоту своје домовине, а касније када је почео мој свесни живот, научио сам да разумем и сам народ кроз његов рад и начин живота, а понајвише кроз народно стваралаштво. Сваки радни дан увек се завршавао песмом. Слушао сам и нисам могао да се заситим. Оно што сам запамтио из тог времена, остало ми је у сећању за цео живот. Одлучио сам да нагомилане утиске преточим у музику. Присуствовао сам играма жетелица и то ме је навело на мисао да у свом првом делу прикажем сеоски живот какав је био током мојих дечјих и младићких година.“
Петко Стајнов је отишао на школовање у Немачку где је његова идеја, прожета чежњом и носталгијом за домовином, коначно сазрела за реализацију. Симфонијска свита „Тракијске игре“ је у потпуности завршена 1928. године. Временом она је постала неизоставни део програма сваког симфонијског концерта у земљи.
Симфонијска и хорска дела чине највреднији део стваралаштва Петка Стајнова. Од 1930. до 1939. г. он се посветио „формирању бугарског националног музичког стила“, какав је у ствари био и циљ стваралаца тог доба. Тада је композитор написао своја најпознатија симфонијска дела међу којима су свита „Бајка“ и поеме „Легенда“ и „Тракија“, као и прве хорске баладе. Апотеозом тог времена може се сматрати прво извођење симфонијске поеме „Тракија“ крајем 1939. године.
Данас је родна кућа композитора у Казанлаку претворена у културни центар. Кућа „Петко Стајнов“ је створена на иницијативу фондације која носи његово име. Овде се налазе стална музејска поставка и музички салон у којем посетиоци могу видети и клавир композитора. Салон се користи за музичку обуку, као и за одржавање камерних концерата, литерарних читања и других културних приредби.
Превела: Марина Бекријева
Друга Бугарска је израз који се користи за више хиљада Бугара протераних из домовине након просовјетског државног удара од 9. септембра 1944. године. Расејани по целом свету, они Бугарску носе у срцу, живе са успоменама на њену велику и бурну..
У једном свом писму Ђузепе Верди каже: „Не претерујте са подучавањем певача. Ако му је ђаво на леђима он и сам ће знати како да пева“. Као да је то рекао о Гени Димитровој – бугарској оперској диви која је интерпретацијама арија из његових опера..
„У школи сам стално имао слабе оцене, моје знање из бугарског језика и књижевности увек су оцењивали као задовољавајуће, а главни разлог за то је било то што никад нисам научио како да направим увод, разраду и закључак када је требало да напишем..