Лазарева субота, Лазаревдан или Лазарица спада у покретне празнике, чији се датум утврђује према празнику над празницима Ускрсу - пада у суботу уочи Цвети, недељу дана пре Васкрса. Према црквеном календару, она је посвећена успомени на чудотворно васкрсење праведног Лазара из Витиније, кога је Исус Христос после четвородневног пребивања у гробу васкрсао из мртвих рекавши: „Лазаре! Изиђи напоље!“ Овај догађај у ствари симболично наговештава Васкрсење нашег Спаситеља. У бугарском фолклору празник Лазарева субота има двоструку симболику везану за одавање поштовања мртвима и за ритуале, помоћу којих се призивају здравље, плодност и срећа и љубав. Лазаревдан се природно везује и за пролеће као гранично време преласка из зиме у лето, као симбол буђења природе, обнове и новог живота, младости, лепоте, љубави и новог почетка.

Према народним веровањима Бугара, на празник Цвети који се код нас назива још Врбница, мртви излазе из гробова и очекују да им родбина нешто донесе. Стога се у суботу, уочи празника, одржавају Лазарске задушнице. Жене месе посебне обредне хлебове украшене крстовима и припремају кољиво, носе их на гробље и деле за своје умрле, а гробове преливају вином и пале свеће за покој душа. У неким крајевима североисточне Бугарске био је обичај да се на Цвети гранчице врбе освештане молитвом у цркви, забадају на гробове, око којих су палили ватру и оплакивали покојнике. Тако су уочи васкршњих празника некад људи успостављали, а и данас успостављају везу са преминулим рођацима који се сматрају саставним делом породице. Они истовремено траже њихово покровитељство и заштиту, јер у народним представама мртви имају моћ да помажу живима и дарују плодност. Иако звучи парадоксално, управо тамо, у царству мртвих, дубоко у утроби земље, леже корени живота.

Према бугарској народној традицији, Лазарева субота је празник њива, пашњака и шума, али уједно и празник девојака стасалих за удадбу. Она се празнује као посебан, врло живописан обичај познат под именом лазарица, који се и данас изводи у многим местима широм Бугарске, посебно у селима и малим градовима. У њему учествују младе девојке које ће се у току године удати. Обучене у свечане народне ношње, богато искићене и са прелепим украсом на глави, лазарице обилазе цело насеље у поворкама, изводећи ритуалне игре и певајући обредне песме за здравље и благостање, уз жеље за радости, срећан брак и више деце. У свакој кући оне су радо дочекиване и дариване обредним погачама и белим јајима која фарбају за Васкрс. Верује се да ће кућа у коју лазарице уђу, бити пуна весеља и среће. У прошлости било је незамисливо да се девојка уда уколико није учествовала у поворкама лазарица, јер се мислило да змај може украсти и удату жену.

Лазарице са припремама почињу већ од средине Великог Поста, а под руководством искусније жене. Њихов репертоар укључује велики број песама које се изводе у различитим моментима: приликом формирања група према годинама, на путу, на њивама, у девојачким баштама. Обилазећи од куће до куће, оне певају песме сваком члану породице. Постоје песме за имућног сељака, жену у богатој кући, невесту, трудницу, дете, домаћина, овчара, орача, златара, кројача, свештеника итд. Према неким изворима, за време османске владавине лазарице су наилазиле на добродошлицу чак и у кућама турских великодостојника.

Ипак, најбројније су лазаричке песме за девојке и момке којима предстоји да се удају или ожене. Оне имају својеврсну симболику кроз коју се упућују жеље за срећну љубав и сложну породицу. У тим песмама често се пева о злату и сребру као симболу обиља и среће; о пролећном цвећу са којим упоређују младе; о златној јабуци као симболу љубави. Песме лазарица опевају необичну лепоту девојке и снажну љубав момка. У некима од њих пева се о момку који истовремено воли две, па чак и три цуре. Постоје и песме о девојци коју је заволео змај, што је повезано са веровањем да учешће у обичају лазарица девојке чува од митског чудовишта.

Превела: Марина Бекријева