Постоје мелодије које као да су глас из вечности, али то није тако. Неке неким чудом напуштају како територије где су настале, тако и своју епоху. У одређеним случајевима тo се дешава захваљујући џезу. Хоакин Родриго је написао Concierto de Aranjuez 1939., али је тај његов драгуљ прекорачио границе Франкове Шпаније тек 20 година касније и то захваљујући Мајлсу Дејвису. Слична је судбина једне бугарске ауторске песме која је створена средином 60-их година и слично Аранхуезу такође погрешно сматрана традиционалном. Она чак има снажан идеолошки набој, мада је и поред тога људи воле и певају. Али она није била популарна ван Бугарске. Међутим, пола века касније, као део џез албума она је додирнула осетљиве жице специјализоване америчке критике. Мада и то није једини разлог да разговарамо са њеним интерпретатором – перкусионистом Еролом Ракиповим.

Вибрафон је само један од његових инструмената заједно са маримбом и тапаном. Његов недавно објављени албум „Призори са прозора воза“ (Pictures From a Train Window) окупио је тројицу бугарских и тројицу америчких музичара и сви су они кренули у једно путовање. За Ерола оно је почело много пре него што је пре више година написао насловну композицију. Као ученик Музичке школе у Софији он је уживао у дивној музици недосежног маестра Гарија Бартона.

„Када га слушаш обузима те очај, али ме је управо то мотивисало“, сећа се данас Ракипов. На Kонзерваторијуму професор је оценио његов таленат, написао Бартону и Ерол је отпутовао на студије у музички колеџ Беркли у Бостону. „Било је неуобичајено да ти човек ранга проф. Палијева каже да не зна чему више да те научи па те због тога шаље најбољима.“

Еролу је било потребно више времена да се усуди да пише ауторске композиције, али је на мастер студијама у Мајамију записао на нотном листу свој пут од Бугарске до Флориде и тако су се родили „Призори са прозора воза“. У међувремену је открио свог сународника који је радио на Западној обали. То је Христо Вичев – „лирски на европски манир“ гитариста. А онда су се заједно са кларинетистом и саксофонистом Љубомиром Господиновим упустили у стварање тежих, али сигурно добрих вибрација. Њима се придружила и тројица америчких музичара, тако да су одлучили да неуобичајени бугарски неправилни ритам обраде са смислом за хумор. Доказ тога је и насмејани енглески превод наслова композиција на албуму где је свима познато Џоре постало Mad Djore – Махнито Џоре, Дилмана која сади паприке – прерушила се у Dill Man (мирођију човека). Кулминација је финални комад – популарна песма „Имала мајка“ у обради Димитра Јанева, који је био одушевљен Ероловом демо-верзијом. О Јаневу критичар Крис Мози је написао: „Истини за вољу, он је створио песму која се претворила у џез-образац!“

А како Ерол гледа на сличне оцене?

„Свако ко је чуо ту песму одмах је заволи. Критичарима се очигледно допада њено звучање. Комбинација гитаре, вибрафона и кларинета је веома неуобичајена, и нешто дивно и настрано је окупило тројицу Бугара и натерало нас да је одсвирамо...“

Превод: Александра Ливен