Сликар Румен Рачев рођен је у Софији. Његова биографија је низ занимљивих, маркантних и инспиративних догађаја. Неко време је живео ван Бугарске, а и данас често путује по свету. Још у детињству је открио свој позив и цео живот прати своје снове. Данас се дела Румена Рачева могу видети у Музеју модерне уметности у Њујорку, сталној графичкој збирци Њујоршке јавне библиотеке, као и међу уметничким делима у власништву Ротшилд банке у Цириху.

„Своју стваралачку енергију црпим из детињства – прича уметник. - Моја учитељица у основној школи која је препознала мој таленат, уобичавала је да каже: „Рођен си да будеш сликар!“ Касније сам у Дворцу пионира (данас Дворац деце) такође имао веома добру учитељицу цртања која нас је врло вешто умела да мотивише и да подстиче нашу дечју машту, стално је организовала изложбе. Била је невероватно добар педагог. Након тога је уследило пет година у Уметничкој гимназији „Илија Петров“ које су биле непоновљиве! Тамо сам се формирао као личност и уметник. Ми нисмо били само ученици, већ и непоправљиви радохоличари, фанатично одани свом унутрашњем позиву и уметности, са огромним сновима и високим циљевима. Било је то дивно време, јер смо се осећали слободним, иако смо истовремено тихо изражавали незадовољство управљањем земљом. Постојало је много ограничења - нисмо могли слободно да путујемо и још пуно тога. Али, на моју велику срећу, одрастао сам у предивној атмосфери у којој није било забрана. Дипломирао сам обликовање плаката и књига и графику на Националној уметничкој академији. Касније сам се окренуо сликарству и штампаној графици, а већ тада сам учествовао на многим изложбама. Негде средином 80-их година минулог века почео сам да излажем своје радове и у иностранству. Моја младост је прошла у сликању, напорном раду и свирању гитаре у разним омладинским групама. Изводили смо песме „Битлса“, „Ролингстонса“, „Дип перпла“, групе „Чикаго“… Музика је увек била део мог живота.“

У том периоду Румен Рачев је представљао своју уметност у САД, Швајцарској, скандинавским и другим земљама. Ови његови контакти се и данас настављају. У години великих политичких промена за Бугарску и све земље тзв. совјетског блока уметник је одлучио да напусти своју домовину:

„Године 1989. отишао сам у Немачку, где сам живео око 18 година. Могло би се рећи да сам „једном ногом“ још увек тамо. Отишао сам са породицом и са идејом да останем у тој земљи. Одмах сам ступио у контакт са разним галеријама, а изложбе су се низале једна за другом. Када човек толико времена живи у земљи која му није домовина, то несумњиво утиче на његова схватања и он стварно почиње да размишља као космополита. Сада често путујем у Немачку, а и у друге државе. Вратио сам се у Бугарску зато што сам у овој етапи живота убеђен да географска локација није од одлучујућег значаја за проблеме са којима се људи широм света свакодневно суочавају. Свуда постоје тешкоће. Након пар дана, 9. маја, биће отворена моја прва самостална изложба у новој галерији „Нијансе“ (на бугарском „Нюанси“). Њен тим чине активни и креативни људи, а само место нуди одличне могућности за презентацију ликовних дела. Узбуђен сам као и сваки пут пре сусрета са познаваоцима и поштоваоцима уметности. Увек има много питања и задатака који се остављају за последњи тренутак. Мислим да ће то бити занимљив догађај, у великој мери због мог специјалног госта – светски познатог виолинисте Најџела Кенедија.“

Харизматични и ексцентрични музичар ће свирати на отварању изложбе свог дугогодишњег пријатеља. Дан касније, 10. маја Најџел Кенеди ће приредити концерт у Националној палати културе у Софији, којом приликом ће извести своје интерпретације музике Џимија Хендрикса.

„Он је интересантна и необична личност која се не уклапа у стандарде, али кажу да сам и ја такав. Можда смо зато и блиски – каже Румен Рачев. – Упознао нас је један заједнички пријатељ, Бугарин, који је учио на Гилдхол школи за драму и музику у Лондону. Он је Најџелу дао каталог мојих слика које су му се допале. Са великим музичарем сам најпре разговарао телефоном, а касније смо се на једном његовом концерту у Немачкој састали иза кулиса. Од тада смо у сталном контакту. На захтев Најџела сам направио ликовно обликовање његовог албума „Kennedy plays Bach“ („Кенеди свира Баха“), који је снимљен са Берлинском филхармонијом, а објавила га је кућа „EMI Classics“. Албуму је припала Брит награда (Brit award). Осећао сам да сам и ја заслужан за тај успех јер је на церемонији доделе награде речено да је квалитету ЦД-а допринео и мој дизајн. Са Најџелом смо нека врста астралних близанаца, јер имамо много тога заједничког. Ми нисмо „нераздвојни пријатељи“, јер је он превише заузет својим концертима. Али кад год је могуће, опет смо заједно, што нам увек гарантује забаван провод.“

Превела: Марина Бекријева

Фотографије из личне архиве Румена Рачева