1982. г. одржана је премијера филма „Оркестар без имена“. То је прича о четворици мушкараца различитих занимања који премда и нису професионални музичари, сањају да освоје престижне сцене. Ово филмско остварење и данас привлачи публику различитог узраста, а иначе је свакако један од најгледанијих домаћих филмова. Редитељ је Људмил Кирков, сценарио је написао познати бугарски драмски писац Станислав Стратијев, а у главним улогама наступају миљеници домаће публике Георги Мамалев, Павел Попандов, Филип Трифонов, Велко Канев, Катерина Евро, Марија Каварџикова. Аутор музике је Борис Карадимчев. Поред маркантних ликова, незаборавне остају песме „Остајемо“ у извођењу Маргарите Хранове и „Наш град“ у извођењу групе „Тангра“.
Део филмских кадрова снимљен је у Ајтосу, граду који се налази у близини јужног приморја Бугарске, а иначе је филм углавном снимљен у одмаралиштима Сунчев брег, Черноморец и Дјуни (Дине).
У интервјуу, који се чува у Тонском архиву БНР, композитор Борис Карадимчев, који је овај свет напустио прошле године, каже:
Стварно је то предиван филм. Прави филмови који одушевљавају публику су они, који кроз судбину људи говоре о судбини глумаца. „Оркестар без имена“ је веродостојна прича о судбини многих музичара, који пуни елана и емоција свирају у жељи не само да покажу вештине уметничког изражавања, него и да људе веселе и забављају. То су просечни музичари, који најрадије наступају у локалима, али се често суочавају са разним животним недаћама. На крају филма они кажу: „остајемо, остајемо“ али се под тиме подразумева „остајемо са нашим жељама и сновима“.
Глумац Георги Мамалев се сећа свог рада на том остварењу: „Имао сам велику срећу што су ме изабрали да учествујем у филму „Оркестар без имена“. Он је за мене био као птичица која ми је донела срећу у професионалном животу. Додуше, судбина ми је била и у другим приликама наклоњена, али играти у филму који је освојио љубав публике својим непролазним уметничким вредностима и који је на високим позицијама ранг листа најомиљенијих и најгледанијих домаћих филмова, било је за мене велика шанса и огромна радост.“ Мамалев додаје да је сценарио написан специјално за ове глумце, па су зато они и решили да задрже своја права имена. Одржана је аудиција једино за певачицу Рени, чију улогу тумачи Катерина Евро.
Опет у Тонском архиву откривамо и неке амблематичне дијалоге из филма „Оркестар без имена“, један од којих је тај између Георгија Мамалева и Георгија Русева о бубњевима и њиховом утицају на комшије:
- Здраво чика Петре, кажи шта кажеш, само брже, јер сад држим пробу.
- Аман, Гоше, зазвонили нам уши од твог бубњањa. Оглувећемо... Ајд' ја ћу се некако снаћи, али погледај коке, престале су да носе јаја. Замисли само, имам ја 20 кокоши, а идем на пијацу по јаја. И на ратишту сам био, таква чуда никад није било..... Кад наиђу бомбардери, бомбе почну да хуче, али и то зна да престане, док ти не знаш, од јутра до вечери само лупаш бубњеве. Каква ти је то уметност?!
- И Бетовен је био глув, али је био генијалан, зато се ти немој бојати.
- За Бетовена не знам, то је његова ствар. А ја теби кажем да је ово неподношљиво.
- Нема друге, уметност тражи жртве, чика Петре. Знаш ли ти како је почео Луј Армстронг? Уз то црнац у Америци. Али однегде се мора почети.
- Ма какав почетак, бре дечко? Ја теби говорим о престанку.
- Немој чика, то ти је музика, само што ти не можеш да је осетиш.
По речима Николаја Николајева који тумачи улогу Италијана Ђанија Леопардија, филм је доживео феноменалан успех зато што је редитељ успео да од глумаца начини коауторе овог дела.. „Оркестар без имена“ сврставамо у класику домаће филмске уметности. И мада је ово једна од најбољих бугарских комедија, она се фокусира и на озбиљне теме: о пријатељству, љубави и уметности. Вероватно због тога као и због брилијантне глуме, „Оркестар без имена“ је међу најомиљенијим бугарским филмовима свих времена.
Превела: Ана Андрејева
Друга Бугарска је израз који се користи за више хиљада Бугара протераних из домовине након просовјетског државног удара од 9. септембра 1944. године. Расејани по целом свету, они Бугарску носе у срцу, живе са успоменама на њену велику и бурну..
У једном свом писму Ђузепе Верди каже: „Не претерујте са подучавањем певача. Ако му је ђаво на леђима он и сам ће знати како да пева“. Као да је то рекао о Гени Димитровој – бугарској оперској диви која је интерпретацијама арија из његових опера..
„У школи сам стално имао слабе оцене, моје знање из бугарског језика и књижевности увек су оцењивали као задовољавајуће, а главни разлог за то је било то што никад нисам научио како да направим увод, разраду и закључак када је требало да напишем..