1999. године на Ваведење Пресвете Богородице, на платоу испред храма Светог пророка Илије у софијској четврти „Дружба“-2 група младих људи који су тог дана били на празничној служби дошли су на идеју да организују народну кухињу. Уследио је припремни период током којег су прикупљали новац, набављали дрва и разматрали идеје како почети и организовати рад. 9. јануара 2000. године су први пут кували за бескућнике и социјално угрожене становнике, а бесплатан топли оброк добило је 35 особа. Шеснаест година касније, сваке недеље на истом месту бесплатну храну добија 400 људи. Током тих година кухиња ниједном није остала без намирница.

Мони Маринов, један од покретача иницијативе, који је тренутно задужен за целокупну делатност кухиње, испричао нам је о људима који посећују кухињу:

Долазе различити људи – усамљене баке и деке са малим пензијама, болесни људи, просјаци и породице са више деце. Недавно је дошла породица са седморо деце, људи који живе на једној аутобуској станици. Долазе и имигранти, а исто тако и људи из провинције – неки путују из градова Берковица, Септември, како би добили бесплатни оброк. Код нас је водећи принцип да никога не вратимо. Понекад, кад немамо више хране, делимо пакете пиринча. Колико је људи дошло у недељу, толико их је добило оброк. Тренутно имамо довољно хране, чак бих рекао да имамо намирнице за наредних пар месеци. Али, наравно, да периодично попуњавамо залихе, ипак је у питању 400 особа.

За сада, главна брига организатора је недостатак средстава да би у кухињи били испуњени прописани строги хигијенски услови. Народна кухиња не располаже властитим буџетом, сав новац је обезбеђен од донација. Али упркос томе:

Битно је да сваке недеље 400 особа не добија само један топли оброк већ читав пакет хране која ће му бити довољна за цео дан. Има и старих особа које ће ту храну јести до средине седмице. Пакет укључује 700 мл топлог оброка, сендвич са три ћуфтета или три ћевапа. Уз оброк обично има додатно парче хлеба, мало воћа, често и млека.

Али се обавезе Монија и осталих волонтера не завршавају ту. Поред социјалне делатности они раде и са децом, у цркви организују недељну школу, издају свој лист, а одржавају и бројне хуманитарне акције:

Рад нам је изузетно добро организован и без обзира на то што је све на волонтерском принципу, у организацији имамо хијерархију и одговорна лица. Подељени смо у три екипе: прва екипа или Духовно-просветни центар броји 20 чланова који се баве једино просветном делатношћу – одржавањем нашег сајта и странице организације на Фејсбуку, издавањем седмичног листа. Чланови друге екипе или Центра за рад са људима су дивни млади људи који редовно организују хуманитарне акције. Тренутно је, рецимо, у току акција прикупљања спортских лопти. Прво смо донирали спортску опрему једној школи у Велинграду и тако смо дошли на идеју да проширимо акцију и на друге градове у земљи. „Поклони ћебе“ гласио је назив кампање прикупљања ћебади. Половина наших редовних посетилаца проси, односно живи на улици и ћебад им је преко потребна. Сваке недеље организујемо радионице и друге активности за децу социјално угрожених породица, која често не иду у школу. Покушавамо да им обезбедимо не само комад одеће већ и друге ствари које су им потребне. Тако смо, рецимо, недавно једном детету поклонили половни компјутер. Трећа и основна екипа је у кухињи. Како би све припремили, дежурање почиње још у суботу, а наставља се у недељу која је изузетно напорна. Зато се трудимо да свако од волонтера дежура једном месечно како би дао све од себе.

У кухињи раде превасходно млади људи, а свако ко може да им помогне је добродошао. У недељу у цркву долазе махом усамљени људи којима су поред топлог оброка потребни и друштвени контакт, пажња. Ево шта је рекао Мони на крају нашег разговора:

Сваки Христов дом је дом наде, у томе је смисао цркве, у томе је смисао свега што нас је окупило овде – вере, наде и љубави. Вера у Господа нашег је оно што ће нас учинити бољим, јачим и уједињенијим. Без вере смо осуђени на пропаст.

Фотографије: Силвија Петрова