23. септембра 1987. г. испред Споменика слободе у граду Русеу одржава се церемонија пријема деце у пионирску организацију. У то време из правца румунског града Ђурђева почео се проносити загушљив мирис хлора. Нека деца су пала у несвест, друга су скинула пионирске мараме и почела их користити као гас-маске. Никo није успео да скупи храброст и одложи церемонију. Била је то кап која је превршила меру, а мајке у подунавском граду почеле су планирати мирни протест, којим би натерале власти да више не затварају очи за тај горући проблем. Изграђени 1981. г. комбинат за производњу хлора у Ђурђеву био је узрочник загађивања Русеа отровним гасом чија је концентрација била десетоструко изнад нормале. Житељи Русеа су стално били изложени „гасним нападима“ што је довело до драстичног раста плућних болесника, а то је многе приморало да се одселе из Русеа.

Први грађански протест пред сам крај социјализма у Бугарској одржан је управо у Русеу - новембра 1987. г. у виду дефилеа против загађивања штетним емисијама гаса и у заштиту природног људског права на здраву животну средину. Неколико месеци касније утемељена је и прва и највећа неформална организација у Бугарској - Друштвени комитет за еколошку заштиту Русеа. Увече 8. марта 1988. г. у Дому филма у Софији, након тако рећи илегалне пројекције документарног филма "Диши" редитеља Јурија Жирова 400 присутних је основало Комитет – прву значајну неформалну организацију која се успротивила комунистичком режиму у Бугарској.

Редитељка Малина Петрова, која је била члан Русенског комитета, прича зашто је за његово оснивање изабран управо 8. март: Тензије су порасле до степена револуционарне ситуације – "народ" је инсистирао да нешто урадимо, док ми, организатори, нисмо знали шта конкретно да предузмемо. Онда ми је синула "генијална" идеја – 8. март! Само тога дана будност власти је попушатала због толико популарних у оним годинама свечаности поводом празника жена.

Била је то манифестација личности које су се, предосећајући крај система, макар и на неколико часова, ослободиле страха, писао је касније председник комитета Георги Мишев.

Ево снимка његовог интервјуа који се чува у Тонском архиву БНР:

Тешко је једнозначно рећи да ли се тада могло већ лакше дисати, али се свакако осећало како попуштају стеге старог система, видљиви су били наговештаји настајања цивилног друштва. Смисао Русенског комитета био је управо у томе - да се ударе темељи цивилном друштву и опозиционом покрету против тадашњег режима.

Да ли су оправдане тезе, које су се још тада могле чути како је Комунистичка партија Бугарске (БКП) била заинтересована за стварање таквих опозиционих структура, како је у њих инфилтрирала своје кадрове да би ограничила аутентичност грађанског протеста?

Такви гласови могу се чути и сада. Историчар Божидар Димитров каже да је тај комитет основан на идеју Тодора Живкова /председника Државног савета и лидер БКП/ како би му то помогло у спору са румунским руководиоцем Чаушескуом за решавање проблема са поменутим загађењем. Ако он стварно има неке доказе у том смислу, зашто их не обелодани? Лако је сад рећи да је сав опозициони покрет био резултат ујдурме политичког врха, да смо ми били неки пиони који су извршавали партијску директиву. То је начин за омаловажавање једног догађаја, који је настао готово спонтано. Лица која је предстојало да уђу у Управни одбор будуће организације, пажљиво су селектирана, али нико није претпостављао да ће присуствовати толико људи. 400 лица је ставило потпис испод оснивачког документа. Био је то отворен покрет против власти и то је непобитна чињеница коју не би требало данас запоставити. Задатак нашег комитета био је да уједини целокупно друштво против страха од власти. Тај страх се међутим пренео на партијско руководство. Оно се увек плаши бурних превирања у друштву.

Бојазан власти због бујања грађанских организација је разумљива и њен циљ је да контролише и усмерава друштвено незадовољство. Све то објашњава зашто су се у Бугарској за време социјализма тешко могли очекивати спонтани и аутентични грађански протести.

Друштвени комитет за еколошку заштиту Русеа био је прва ласта након више година тоталитарног управљања. Њено појављивање било је знак краја једне епохе и зачетка новог периода друштвеног развоја. Следећа година била је прва у историји за још неколико дисидентских организација - Клуба за подршку гласности и перестројки, утемељеног на идеју Жеља Желева, будућег председника државе, Независног друштва за заштиту права човека са председником Илијом Миневим, "Грађанске иницијативе" Љубомира Собаџијева. После 45 година тоталитаризма дошло је време демократских преображаја и транзиције ка демократији и тржишној привреди.

Превела: Ана Андрејева

Фотографије: socbg.com