Четрдесет и пет милиона људи - без крова и домовине, изгнаници у далеким земљама, раштркани широм земаљске кугле. Овом беспоштедном статистиком обележен је 20. јун – Светски дан избеглица.

Сваки од њих има своју животну причу. Неки су успели да нађу другу домовину, други скитају светом, пуни бола због неповратно изгубљеног и жељни новог, срећнијег живота.

Мехти Замани је један од ових других. Жестоко претучен у полицији злогласног репресивног режима, он је решио да је његова једина шанса за бољи живот - да побегне у Бугарску. За собом је оставио недемократски Иран и све његовом срцу блиске људе. Међутим већ две године узалуд чека да код нас стекне избеглички статус, и да се поново запосли као кројач и модни креатор. 

- Када сам дошао у Бугарску, мислио сам да ће ми бити боље, али догодило се баш обрнуто. Мораћу да одем негде другде, где ћу добити статус избеглице. За време интервјуа у Агенцији за избеглице сам рекао да у Бугарској очекујем мир и нормалан живот. Надао сам се да ће ми доделити избеглички статус да бих остао овде. Нажалост су ме одбили. 

А сада следи оно најлепше - када ти сасвим неочекивано руку подршке пружи пријатељ. Разбарушена коса, тетоваже од којих застаје дах и огромне минђуше – ко би рекао да се иза ове упадљиве спољашности крије најбољи пријатељ. А како каже латинска изрека, пријатељ се у невољи познаје. И зове се Теодор Цветков. 

- Моје занимање за дружење са избеглицама је некако природно настало на музичкој сцени, на којој сви ми подржавамо идеју о толеранцији и интеграцији. Код нас не постоје поделе на бази етноса или боје коже. Сусрети са тим људима проширују моје видике. Упознао сам се са многим особама – како странцима, тако и Бугарима који деле моја схватања, пуно тога сам сазнао и не престајем да се надам да ћемо једног дана узнапредовати и као друштво.  

У Бугарској има шест центара за збрињавање избеглица, у којима је смештено скоро 3.700 људи. Према Албени Дробачкој, председници Удружења за прогресивну и отворену комуникацију, скучени простор и негативан однос према избеглицама нису најтежи проблеми са којима се они суочавају. Није то чак ни троми и предугачки поступак одобравања избегличког статуса, нити недостатак посла и здравствене заштите. 

- Прави проблем свих тих избеглица је што су напустили своју домовину и што се њихова деца још увек трзају у сну јер сањају како падају бомбе. Код нас смо с друге стране све чешће сведоци тензија на етничкој и верској основи, конфронтација и намерног изазивања конфликата. Управо зато са екипом удружења настојимо да радимо баш обрнуто – да се окупљамо на истом месту, да говоримо, сликамо и певамо заједно, убеђени да су ксенофобски и расистички изгреди пре свега последица недовољне информисаности. 

Роди Ибрахим има 24 године и избеглица је из Сирије. Рођен је у месту Хасака али је пре око годину дана био приморан да напусти земљу. Ево његове приче: 

- Био сам војник али сам дезертирао из војске да бих спасио живот. Прешао сам нелегално у Турску где сам остао шест месеци, а онда сам се пребацио у Бугарску. Веома ми је тешко када се присећам свега тога, мада је прошло скоро годину дана одкако сам платио кријумчару да ме изведе из Турске. Важно је да људи сазнају шта се дешава са нама и зашто. Ја сам један од хиљада људи који су пребегли у Бугарску после догађаја у Сирији 2011. године. Сви смо ми из различитих разлога напустили домовину – неки у потрази за бољим животом негде у Европи, док су други једноставно желели да побегну од рата. Међутим свакоме се од њих чинило да је то његова једина шанса. 

Како се Роди Ибрахим осећа у Бугарској? 

- Захвалан сам Бугарској што ме је примила. Овде се осећам добро, сада сам мирнији, а оно што је најважније – добио сам избеглички статус и сада могу да живим нормално. По занимању сам компјутерски стручњак и надам се да ћу ускоро наћи посао. А мој највећи сан је да рат престане!  

Превела: Катарина Манолова