Добринка Табакова о свом професионалном путу, инспирацији и музичким пријатељствима

објављено 5.7.15. 11.15

Фотографија: dobrinka.com

„Заслепљујуће светло“, „Топао бљесак“, „Сунчани триптих“… Дела Добринке Табаков имају наслове које асоцирамо са светлошћу и лепотом, а који истовремено подстичу нашу уобразиљу.

Download

Update Required To play the media you will need to either update your browser to a recent version or update your Flash plugin.

Можда је то на неки начин повезано са временом у коме живимо – каже она. - Али пре бих рекла да је то стваралачко опредељење многих уметника, јер да нисмо оптимисти, не бисмо могли напредовати у нашем раду. Има, наравно, аутора који радије показују негативну страну живота. Али ја сам велики позитивац. Одувек сам стремила уметности која души помаже да се вине у висине. То ме инспирише и у том правцу су усмерена моја композиторска трагања.

Добринка Табакова је завршила Краљевску музичку академију (Royal Academy of Music Junior Department) и Гилдхол школу за музику и драму у Лондону (Guildhall School of Music&Drama), смерове клавир, композиција и дириговање. Докторирала је на одсеку за композицију Кингс Колеџа у Лондону (King's College London). Прву композиторску награду освојила је са само 14 година - била је то награда „Жан-Фредерик Перену“ на Четвртом међународном музичком такмичењу у Бечу (Jean-Frédéric Perrenoud prize and medal at the 4th Vienna International Music Competition). Догодило се то свега неколико година пошто је она са родитељима напустила Бугарску.

Рођена сам у Пловдиву где је поникла ова моја љубав према музици – каже Добринка. - Пре свега захваљујући великој колекцији грамофонских плоча коју смо имали код куће. У томе ми је увелико помогла и моја прва учитељица клавира Данијела Костова која ми никад није бранила да импровизујем. Често сам то радила када нисам била добро научила неку за мене нову композицију. Јако сам захвална тој слободи музицирања. Композицију сам почела да студирам у Лондону 1991. г. Не бих рекла да сам тај свој избор начинила под нечијим утицајем. Једноставно сам хтела да „се чује и моје мишљење“. Моја највећа инспирација била су дела композитора која сам као малена слушала код куће и на концертима на које су ме водили моји родитељи. Још увек се сећам када сам први пут чула Концерт за клавир бр. 2 Сен Санса. Прижељкивала сам да будем део света у коме тај колорит и те емоције настају. Савремене композиторе сам почела да слушам тек када сам дошла у Лондон – Лигетија, Месијена… Имала сам срећу да посећујем мајсторски курс Јаниса Ксенакиса. Имала сам 12 година и музика тих композитора и данас покреће моју уобразиљу. У стваралачком процесу највише ме занима затварање круга аутор-извођач-слушалац. Имам ту срећу да од младалачких година познајем извођаче који се не боје да у свој репертоар укључе нова дела, да направе мост између познатих имена и савремених аутора. Са Максимом Рисановим (из Украјине), који је такав један колега, знамо се од прве године у Гилгхолу где смо учили заједно. Он је виолиста и диригент. Овде бих поменула и литванску виолончелисткињу Кристину Блаумане, за коју сам написала Концерт за чело, као и друге солисте и хорове… Више од десет година радим са „Лабудовим оркестром“ у Шекспировом граду Стратфорд на Ејвону (Stratford-upon-Avon, Stratford Arts House, Orchestra of the Swan). Захваљујући фондацији „Сорел“ од 2014. г. имам двогодишњи уговор као партнерски композитор. Прво дело (премијера је одржана 29. маја) инспирисано је „Хајлајном“ – напуштеном надземном железничком пругом у Њујорку, претвореном у оазу цвећа и дрвећа (New York Highline Elevated Park). Друго моје дело за тај оркестар посвећено је 400. годишњици Шекспирове смрти, коју ћемо обележити 2016. г.

Албум Добринке Табакове „Гудачке стазе“ (String Paths) био је номинован за Греми награду у категорији најбољег албума класичне музике за 2014. (Grammy Nomination 2014). Које су остале награде које она највише цени ?

Награде су нешто незаборавно, али оно што ми остаје заувек урезано у сећање су извођења дела са којима сам постала популарна. Рецимо 2012. г. када је обележена 50 годишњица инаугурације британске краљице Елизабете II, изабрали су да у катедрали Светог Павла изведу химну коју сам тим поводом написала. То нећу никада заборавити. Једна награда која ми је омогућила да посетим Њујорк,била је прилика да видим парк „Хајлајн“. Награде никад нису саме себи циљ, оне су део целокупног професионалног пута.

Превела: Ана Андрејева

Последвайте ни и в Google News Showcase, за да научите най-важното от деня!

Подели

Добринка Табакова о свом професионалном путу, инспирацији и музичким пријатељствима

Више из ове категориjе

„Несаломљив“

"Пакао"

„Колико си лепа“ – једна стара песма у новом руху

"Закључана врата"

Барокни ансамбл „Музика антика – Софија“ на концерту ће представити ретко извођена дела