Лаванда? Обријане образе мог оца пре пола века. То је била моја прва реакција на питање колега из ТВ канала „Франс 2“ да ли знам нешто о лаванди и желим ли да помогнем њиховој екипи на терену да сними репортажу о њој у Бугарској. Чињеница да је наша земља светски лидер у производњи лаванде и лавандиног уља већ је добила и своју илустрацију.

Ево и кратких одговора њених аутора: Лорен Гиблен и њеног камермана Јана Моана о легендама и митовима бугарске лаванде.

Нисам имала готове идеје, нити нека посебна очекивања - признаје Лорен. - Али нисам ни замишљала да су лавандина поља код вас толико удаљена једно до другог.

Шта да радимо! Долина ружа, где су они снимали, не може да се похвали просторима Добруџе, одакле је у овдашње дестилерије стизало по неколико шлепера са тек што убраном лавандом. Много се говори о разликама у приносима, инверзно пропорционалним квалитету добијеног лавандиног уља, али су представници француске компаније која је недавно отворила филијалу надомак Казанлака, ипак наклони да прихвате тај мит:

Не постоји неко лавандино уље које је боље од другог и поред разлика у квалитету. Веома често парфемисти траже састојак који је присутан једино у бугарском или турском, или пак француском етеричном уљу. Због тога је важно да располажемо свима – или за производњу, или за потребе посебног клијента. Све разлике у квалитету присутне су и у палети одређеног производа.

Да ли новинар после кратког времена проведеног на терену може да има некакав став о земљи у којој ради и то преко својих контаката са људима, који су – у овом нашем случају – претворили лаванду у своју професију?

Тешко без ризика да он буде погрешан:

Провели смо овде два и по дана, много смо путовали, али не сматрам да смо стекли неку тачну визију о овдашњим људима. Срели смо, например, жену која је поливала цвеће испред куће на селу. Одмах сам закључила да је она пољопривредница. Показало се, међутим, да студира за агронома у иностранству. Пет минута са неким човеком нису довољни да кажеш да га познајеш, да знаш како живи и шта осећа. Срели смо више људи који раде у иностранству, али то не значи да су сви Бугари такви. Међутим, што се лаванде тиче, производња је намењена претежно извозу.

Камерман пак неће заборавити свој рад у једној од највећих бугарских дестилерија – оне у селу Зелениково.

Слика је била аутентична. Скоро као у Бертолучијевом филму „1900“. Све је било некако једноставно, људи су радили као некад, а то је добро дошло за сваку репортажу: боље је од стерилних сцена. Много лепоте било је и у брању лаванде. Те ствари рађају непоновљивост тренутка. Исто као и старе зграде и светлост – то је такође део добре визије.

А најтеже је било пронаћи тек процвалу лаванду, ону дивну слику љубичастих поља докле год ти поглед сеже. Јер сазрела лаванда је бледо зелена и само јој је арома она типична, препознатљива. И ево још једне тешкоће – како то пренети на траку:

Волели бисмо да камера ухвати идеју о ароми, да пронађемо неко уметничко лукавство осим нашег коментара, али још увек нисам га открила, можда ми недостаје машта. 

На питање шта би рекла сестри, например, о томе како осећа лаванду, Лорен признаје:

Прво што сам замислила чим сам ушла у дестилерију, било је како бака вади из пећнице питу од трешања. Чим приђеш казанима, осећаш не толико мирис и испарења у лице, него ти цело тело одмах реагује на лаванду.

Нисмо срели ниједног човека који памти како је код нас етанол са мирисом лаванде био претеча модерног афтершејва. Девојка на рецепцији је асоцирала лаванду са арома-терапијом, конобарица – са миришљавим гранчицама које ставља у орман, бака на сеоском тргу – са малим врећицама лавандиног цвећа испод јастука које су јој вратиле сан. Или, како је рекао један од најкрупнијих произвођача лавандиног уља у Бугарској Николај Ненков – лаванда помаже људима и смирује живце.

И то већ сигурно није мит, нити легенда.

Превод: Александра Ливен

Фотографије: Људмил Фотев