Терзилук је међу сезонским занатима у нашој традиционалној култури. Нарочито популаран је био у 18. и 19. веку, а кројачи и шивачи су били само мушкарци. Током зиме, када није било посла на њиви, они су обилазили села и нудили своја умећа за храну, кров и мало пара – свакако, после одговарајуће погодбе са домаћинима.

„Окупили се терзије девојци Стани одело да кроје…“ Сличне речи постоје у многим бугарским народним песмама. Наравно, име девојке је различито, али је она увек дивна лепотица. А њена мајка поручује мајсторима да израде ношњу онолико лепу колико дивни су стас и лице њене драге ћерке. Обично те су песме биле и сватовске.

Од 18. века терзилук се постепено почео претварати у занат иако је постојао и много пре тога. Тесно је везан за абаџилук – ткање грубог вуненог сукна под називом аба. А израда мушке одеће од те тканине звало се терзилук. Касније су терзије почеле да шију за читаву породицу. Пре ширења тог заната, израдом мушке, женске и дечје одеће су се бавиле основно жене. Приликом припреме мираза свака девојка је требало да предвиди нешто рубља и свакодневну одећу – кошуље, јелеке, чарапе и појасеве. И то је требало да јој буде довољно до краја живота. Празнично одело је била њена свадбена ношња. Чак и ако је потицала из имућније породице и имала више свечаних ношњи, сахрањивали су је у „невестинској гизди“. Веровало се да ће је по њој супруг препознати на небу.

Нову одећу девојке су шиле једном годишње, обично за велике празнике – Лазаровдан, Ускрс или Ђурђевдан. Због тога су неудате девојке очекивале терзије са огромним нестрпљењем. А нема смисла да говоримо о шалама и задиркивањима међу њима. Томе су посвећене и многе народне песме.

„Терзија поцепан хода“ каже се у једној од најпопуларнијих пословица посвећених тој професији. О терзијама се још прича да су увек намргођени и само кројило гледају. Ти су се текстови по свему судећи појавили нешто касније, када се професија већ усталила и кројачи су већ имали своје дућане и радионице. Мада су и тада у неким регионима земље више волели да им терзија дође у кућу.

Ангел Низамски, кореограф и власник богате колекције аутентичних народних ношњи, прича о занату путујућег кројача какав је био његов деда:

Он је зими обилазио села. Жене су му давале абу или друго сукно да ушије што је породици било потребно. А док је радио, деда је са осталим терзијама живео у кући наручиоца. Тамо су их хранили и давали им постељу. Терзије су кројиле и шиле, а за фини вез и украс су биле задужене жене. Ако погледате одећу коју је терзија шио бићете убеђени да је рађена машински, толико једнаки су сви бодови. С тога није ни чудно да су они били ћутљиви и озбиљни људи и нису волели да троше време на празне приче. Деда је занат научио од мајстора Бонета, који му је касније постао кум. Када је мајстор проценио да је деда научио све, пустио га да ради сам. Било је то у 20-им годинама 20. века. Тада је деда управо спремао свадбу. Сам је себи направио свадбено одело и ношњу своје невесте.

Понекад Ангел приређује ревије са обрасцима из своје колекције. Тада облачи дедино одело – али само чакшире, јер му је горњи део нешто тесан. А манекен представља бакину ношњу. Срећом, она је прекршила традицију и наредила да је на онај свет отпрате у другој одећи, а лепу свадбену ношњу оставила је свом унуку.

Превод: Александра Ливен