Бугарска је често пута објекат коментара у страним медијима због изграђене дуж границе са Турском ограде, чији је циљ да обустави талас избеглица који је нас запљуснуо. Час са више, час са мање разумевања, али увек критички, аутори сматрају да је узрок предузимања такве мере страх од избеглица. Подвлачећи да то раде и друге државе Старог континента, један немачки лист недавно је писао да је „Европа рушила зидове а сада их поново гради“.

Сами Бугари такође су се резервисано и ништа мање критички односили према том чину, а и не може да буде другачије у земљи где још памте како су у име вредности демократије срушене граничне ограде са Турском и бившом Југославијом које су постојале у доба социјализма. Многи с разлогом наводе да смо јуче уклањали ограде које су ограничавале нашу слободу кретања, а данас градимо такве, како бисмо зауставили продор избеглица.

Али да ли је страх од азиланата заиста наша основна мотивација?

Већ на почетку изградње првих 30 километара ограде на граници са Турском, тадашњи министар унутрашњих послова је изјавио да би волео да не радимо то. Избор није био једноставан, нити једнократан, јер је изградња започела за време управљања левичарске владе, док се данас наставља и за владавину деснице, при чему уз намеру да покрије целу копнену границу са Турском. И није истина да је мера донета због страха од избеглица. Донета је у жељи усмерити њихов ток ка граничним прелазима, како не бисмо их откривали у изузетно тешком стању у неприступачним планинама. Да би држава могла да држи под контролом процес који иде на руку криминалцима и да, на крају крајева, испуни своје минималне обавезе у погледу пријема на нашу територију људи који су се нашли у беди.

Због предузетих мера Бугарска је постала објекат званичних критика споља, у том броју и од стране Турске. Та иста Турска, међутим, због критика споља да не предузима довољно мера на ограничавању избегличког таласа, обновила је дугу 145 километара жичану ограду дуж своје границе са Сиријом, изградила је и нових 90 километара, а у најризичнијим граничним рејонима планира изградњу система од две ограде са осматрачницама.

Очигледно је да илегални миграциони притисак налаже и неутралисање његових тешких последица. Са тим проблемом нису суочене само Бугарска и Турска, па и не само Европа. Од тога пати и Америка. Например, милијардер Доналд Трамп, који намерава да се такмичи на председничким изборима 2016. г., инсистирао је на изградњи зида дуж целе границе САД са пријатељским Мексиком. А ми на Балкану ускоро очекујемо нови развој ствари у погледу избеглица. Због његовог обустављања копном, миграциони „талас“ ће тражити морске путеве. Недавно је са грчког острва Лезбоса ка Атини кренуо велики брод са неколико хиљада имиграната, део којих намерава да кроз Македонију, Србију и Мађарску доспе у друге земље Европске уније. Само од 19. јуна наовамо власти у Македонији су примиле захтеве за стицање статуса избеглице преко 30.000. људи који долазе из суседне Грчке. Тако да је и Атина најзад одлучила да подигне зид дуж своје границе са Турском. Можда је сада ред и на Македонију да подигне граничну ограду између себе и Грчке како би скренула избеглички ток са своје територије. Али куда ће се он усмерити?

Јасно је да је изградња зидова палијативна мера која само на време минимизира последице проблема који се продубљује и резултат је политичких и хуманитарних нерешених питања у једном великом региону света. Суштинско и трајно решавање тих задатака захтева увођење мера на местима њиховог настанка. Али су кораци у том правцу колебљиви и због страха од тешких последица. Засада смо једноставно изабрали мање зло.

Превод: Александра Ливен