Нејасно зашто усред летњег одмора парламента, Свети синод је инсистирао да законодавно тело тражи његов став о важним нацртима закона који се односе на живот, здравље, морал, образовање, културно наслеђе, здравствени и социјални статус свештеништва, статус вероисповести, порезе, стварно-правна питања и др. и то у писаном облику. Према Синоду последњих 15 година је запостављена пракса тражити његов став, што је недавно дошло до изражаја у вези са нацртом закона о предшколском и школском образовању. Међутим, став по том питању Синод је изразио пре свега неколико месеци, 18. фебруара. Тим поводом је у јавности, у том броју и међу богословима, дошло до коментара да црквено руководство у ствари жели да се укључи у политику. А свега дан раније Пловдивски митрополит Николај је изнео и свој лични став изјавио да намерава да уђе у политику, при чему драстично, јер је она „закорачила у сотонску јерес“.

Сличне критике Синод је побрао и крајем априла после своје одлуке да се за време служба у свим црквама и манастирима помиње име бившег премијера Симеона Сакскобургготског у његовом својству цара Бугара, како то захтева канон. Политичари не само што нису пристали на то, већ су и оштро реаговали. Лидер Реформаторског блока Радан Канев је упозорио да „смешно крунисање бившег бугарског премијера“ није пука случајност и недопустива је интервенција цркве у бугарску унутрашњу и спољну политику. Председник Росен Плевнелијев је изразио наду да ће Синод преиспитати своје решење како не би дошло до поделе хришћана на монархисте и републиканце, а сам Симеон је одбио да му се име помиње у службама као „цар Бугара“. Постало ја јасно да је до те одлуке Синода дошло опет на инсистирање Пловдивског митрополита Николаја и она није донета једнодушно.

Последње изјаве тог истог Николаја богослов Диљан Николчев је окарактерисао као недопустиву политичку демонстрацију, јер сходно чл. 7, ст. 2. Закона о вероисповестима, религиозне заједнице и установе не могу да се користе у политичке сврхе. Извори из самог Синода тврде да он неће се изјаснити о митрополитовој политичкој пропаганди, или ако ипак одлучи да изнесе неки став, то неће бити пре септембра. У принципу Синод није био изненађен, јер је Николај познат као врсни бранилац две супротне тезе. И то је заиста тако: пре неколико година је био против позвати бившег премијера Сакскобургготског на Црквени сабор, али је касније инсистирао да се Симеон помиње као цар Бугара. Сада отворено подржава једног од кандидата за градоначелника Пловдива, али пре више година није благословио кандидатуру оца Бојана Сарајева за градоначелника Крџалија, јер је „свештеник ратник Христа Господа и служба му није посвећена земаљској добробити човека“.

За јавност синодова порука парламенту у ствари није нека претензија цркве да се укључи у политичку власт, већ можда пре жеља за бољом сарадњом са световним властима. Или пак покушај подсетити да иако одвојена од државе, како пише у чл. 13. Устава, Православна црква има посебан статус „традиционалне религије у Бугарској“. Међутим, опет тамо се каже да „се религиозне институције не могу користити у политичке сврхе“.

Већ преко недељу дана политичка власт у Бугарској није реаговала на захтев Синода и слушамо само хипотезе… Али ипак остаје горки талог осећаја да се у Бугарској православној цркви дешавају настране ствари.

Превод: Александра Ливен