Недавно је влада одлучила да Бугарска учествује у европској поморској операцији на Медитерану против кријумчарења избеглица из Африке према Европи. У штабу операције ће бити именовано бугарско војно лице на функцију која се сматра важном за њено успешно спровођење. Бугарска је објекат миграционог притиска углавном копном и пристала је да учествује у напорима на савладавању притиска морем из разлога солидарности. Вероватно узимајући у обзир и то, ЕК је смањила за око 33 одсто квоту избеглица које је, по плану, Бугарска морала да прихвати. Међутим, миграционом притиску који је без преседана од Другог светског рата наовамо, подвргнуте су све земље ЕУ, а помоћ предвиђена за Бугарску у вези с тим износи само 72 милиона евра. Чак и према потпредседници Европске комисије Кристалини Георгијевој, ова средства нису довољна и Софија мора да аплицира за додатно спољно финансирање у погодном тренутку.

А тренутак је и сада погодан. Прилив избеглица драматично расте. У првих седам месеци ове године миграциони притисак не само што је постао двоструко већи у поређењу са истим периодом 2014., него и даље јача. У јануару је у Бугарску стигло 1.070 лица, а у јулу је њихов број већ био 1.869. Преовлађују избеглице из земаља конфликата као што су Сирија, Ирак и Авганистан, што значи да им се не треба одбити азил. Истовремено, стижу узнемирујуће информације да постоји вероватноћа да ће неколико европских земаља затражити да Бугарска прихвати натраг 5.600 миграната. Већина њих су у поступку добијања избегличког статуса, али нису сачекали да се тај поступак развије и неки су, легално или илегално, успели да оду у западну Европу. У складу са уговорима о реадмисији, они формално морају бити враћени у Бугарску као земљу ЕУ у којој су се први пут пријавили за азил. Слаба утеха за европског комесара Кристалину Георгијеву је да то не значи да су сви спаковали пртљаг и већ кренули према нашој земљи. Чак и ако само половина њих буде враћена, за Бугарску као малу земљу тај број би био велик и то би створило озбиљне проблеме. Реч је о људима који су убедљиво показали да желе да се интегришу у друге државе, али не и у Бугарску. Према подацима Агенције за избеглице, од 10 хиљада особа које су добиле заштиту признавањем избегличког статуса, само 5-10% би се сложило да се интегрише у нашу земљу, што значи између 500 и 1.000 људи. Интеграција је пожељан, али не и обавезан процес и остали мигранти ће морати да буду враћени у њихове матичне земље. То није лако, јер неке државе одбијају да сарађују.

Донекле теши и признање високе представнице ЕУ за спољну политику и безбедност Федерике Могерини да прави систем расподеле миграната и поделе терета у ЕУ још увек не постоји, због чега ће граничне државе и даље бити подвргнуте најснажнијем миграционом притиску, а друге можда и неће бити тако солидарне. Очигледно је да Бугарска, која је такође гранична земља, у условима економске кризе мора да се највише ослања на своје снаге, али да и даље тражи начине за умањивање проблема и подржава напоре за његово решавање применом посебних политика према земљама конфликата, одакле он долази. Као што смо и раније рекли, ови напори су за сада још увек скромни. А проблемима Бугарске са избеглицама нема краја!

Превела: Марина Бекријева