Настала од лепоте тренутка, набијена лепим емоцијама среће и сладости изазваних сусретом са природом и смирењем пред њеном снагом, од носталгије за прошлим временом, туге проузроковане људском отуђеношћу у великом граду и осетљивости човекове душе. Тако се укратко могу описати дела сликарке Велине Иванове која је рођена у Бугарској, али већ дуги низ година живи и ради у Шпанији.
Како је млада дама одлучила да постане сликар?
Судбина као да ме је сама изабрала. Моји родитељи кажу да сам била сасвим мала када сам први пут узела кичицу у руке. Први аутопортрет сам направила када сам имала свега 4 године и још нисам знала писати. Отада стално сликам и цртам у очевом атељеу који је пејзажни архитекта. Он је и особа која ме је прва подстакла и подржала на том путу. Затим сам завршила Школу ликовне уметности у граду Тројану, а касније и Универзитет у Великом Трнову. Изузетно важну улогу у мом одрастању одиграли су професори Мотко Бумов и Георги Стојков од којих сам много тога научила још пре него што сам уписала факултет.
Када је имала 22 године Велина је добила стипендију и отпутовала у Шпанију где је наставила своје образовање у чувеној школи уметности у граду Чинчону. Тамо је почела и њена стваралачка каријера. Уследиле су изложбе, такмичења и награде… Две културе су имале благотворно дејство на развој сликарке. У Бугарској је усвојила технику сликања ала прима која се на почетку употребљавала једино за скице и предлоге. У Шпанији је до танчина савладала технику велатура која се користи за добијање семитранспарентног, античког финалног ефекта. У одређеном периоду свог стваралаштва млада уметница ствара радове на граници реализма и апстрактне уметности. Користи уљане боје, акварел, туш и перо.
Сликари се обично опредељују за коришћење једне технике. Али сам ја одлучила да своје вештине развијем у четири правца, односно, четири технике на којима и даље радим. То је од посебног значаја за мене. Мислим да се узајамно употпуњују и на овај начин додатно подстичу мој развој, рекла је сликарка. Призори природе и из градског живота, портрети људи и животиња, тематско сликање – бескрајно широк је дијапазон Велининих дела.
Где налази инспирацију за своје слике?
Надахњује ме лепота и све што зрачи посебном енергијом. Портрети су важан жанр за мене, јер су они одраз људске душе. Она се да видети и осетити у очима, погледу, у целокупној композицији, у комбинацији са бојама и нијансама.
Међу портретима које је насликала Велина налазимо и лик краља Хуана Карлоса I од Шпаније.
Још прве године мог боравка у Шпанији упознала сам се с једним човеком који се из потпуно алтруистичких мотива бринуо о мени и мојој каријери у Шпанији. Он се зове Хосе Гонзалес Онијева. Захваљујући њему сам остварила контакт са шпанским краљем Хуаном Карлосом I за кога сам извршила три наруџбине. На једној слици је владар приказан у свом кабинету, на другој је у униформи, а на трећој је насликан његов омиљени пас.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..
Четврто национално Бијенале илустрације биће отворено данас у Троугаоној кули Сердике. Бијенале, као и претходних година, нема тему. „Главни циљ је да се ауторима пружи могућност да покажу своје најбоље радове настале у последње две године,“ кажу..
Након успеха фестивала „Ми смо деца реке“ одржаном у септембру, Фондација грађана поново улази у партнерство са пловдивским рејоном „Централни“. Овога пута повод је специјална изложба на којој су приказани дечији цртежи инспирисани природом...
На 28. издању Фестивала бугарског документарног и анимираног филма „Златни ритон“ тријумфовали су анимирани филм „Бело раме за црног човека“ редитеља..