Шестог септембра пре 130 година бугарски народ је остварио један од најзнаменитијих чинова у својој новој историји – Уједињење северне и јужне Бугарске. То је постало могуће 7 година након Ослобођења земље од петовековне османске владавине после Руско-турског рата из 1877-78. г., који је окончан победом Русије. Сходно Санстефанском мировном споразуму, у границе бугарске државе су ушле земље насељене претежно Бугарима. Берлински конгрес Великих сила, међутим, раскомадао је младу државу. Територија између реке Дунав и Старе планине заједно са Софијским округом постала је Кнежевина Бугарска. Земље јужно од Балкана су стекле статус турске покрајине са административном аутономијом и називом Источна Румелија чија је престоница постао град Пловдив. Македонија и Једренска Тракија пак су враћене Османском царству.

19. век је век диктата Великих сила - каже у интервјуу Радију Бугарска Стефан Шивачев, директор Регионалног историјског музеја у Пловдиву. - Конгреси у Паризу, Бечу, а касније и у Берлину 1878. године предодредили су будућност Европе и света деценијама унапред. Први пут 1885. године један мали народ – бугарски, осудио се да се супротстави диктату Великих сила. Иако сви признају да је Берлински споразум бескрајно неправедан према Бугарима, нико није ни замишљао да његове регулативе могу да буду прекорачене и то вољом бугарског народа. Чак ни Русија, као велика сила, није смела да говори отворено о Уједињењу Бугара и о ревизији одлука Берлинског конгреса. Али се оно ипак десило 6. септембра 1885. године, након дуже припреме од стране старих бугарских револуционара који су основали комитете на територији целе Источне Румелије. Бугарски кнез Александар Батенберг је био обавештен, а војска се припремала за време када ће Уједињење бити званично проглашено.

Међутим, Уједињење је требало бранити, јер је Србија напала на нашу земљу. И бугарска војска – она Кнежевине и она Источне Румелије – дислоцирана је на граници са нашим западним суседом у изузетно кратким за оно доба роковима. Уједињење је било успешно, јер, како каже наш велики песник и писац Иван Вазов, оно је претходно изведено у памети и срцу свих Бугара.

Уједињење је можда први догађај у историји Бугарске, који се, нажалост, касније није поновио, када су се сви заједно борили за једну националну идеју и радили у име њеног остварења - истиче Стефан Шивачев. - Када су 6. септембра револуционари уз помоћ бугарске војске и румелијске милиције прогласили Уједињење, они су његову заштиту и даљу судбину ставили у руке кнеза, бугарске политичке класе, лидера бугарске државе: Стефана Стамболова који је био председник Народног собрања, премијера Петка Каравелова, министра спољних послова Илија Цанова, бугарских дипломата. У месецима који су уследили сви најпознатији Бугари су у саставу бројних делегација били код руског цара, обишли владе свих Великих сила у Европи у настојању да популаришу бугарску ствар.

А наша је војска, иако са скромним искуством и под командом капетана, успела да победи српску, која је формирана у току 50 година и руковођена генералима.

Уједињење је убрзо постало главни догађај за Европу – каже Стефан Шивачев. - Оно је било на првим страницама европске штампе, централна тема свих телеграфских агенција. То је и први случај када се Бугари појављују на европској сцени као протагониста, као народ који поседује државне и стваралачке способности, а не само као народ који је доживео стравичне тортуре за време Априлског устанка из 1876. или који се жртвовао у Руско-турском ослободилачком рату.

Сада Регионални историјски музеј у Пловдиву гостује Народном собрању поставком посвећеном 130. годишњици Уједињења. Она представља сведочанства очевидаца и учесника у том догађају, као и копију замашне слике Берлинског конгреса. Њен аутор је велики немачки уметник Антон фон Вернер који је присуствовао седницама конгреса и годину дана је радио на платну марљиво дочаравајући амбијент и учеснике. Данас слика се налази у Градској већници Берлина. Дочек кнеза Александра Батенберга у Пловдиву 9. септембра пак је приказан делом Италијана Пјетра Монтанија – главног архитекте Источне Румелије и вештог уметника. Он је чак насликао замишљену тријумфалну капију коју је у имагинацији пренео из Париза и „ставио“ је на трг „Џумајата“ у Пловдиву. Аустријски сликар Франц Јашке пак је представио долазак кнеза у град и проглашење Уједињења сликајући у Бечу, није ни посетио Пловдив. Али су му дела истинита, јер се заснивају на свим дописима које је прочитао у новинама. Његови шарени цртежи ускоро су постали веома популарни у Бугарској и Европи. Поставка у Народном собрању представља и много фотографија. Неке од њих се приказују први пут, као например слика Бугара добровољаца из Македоније. Њих је било око 400 и стигли су у Пловдив да бране Уједињење, а касније су се борили и у Српско-бугарском рату.

Желимо да покажемо лица људи који су остварили Уједињење, који су га припремили, прогласили и који су га штитили. То су и револуционари, и политичари, и министри, и дипломате. Али и обични Бугари у сељачким ношњама и опанцима, са старим хајдучким пушкама који су кренули да бране племениту ствар Уједињења.

Плод научне конференције посвећене Уједињењу је и зборник радова истакнутих домаћих историчара са Бугарске академије наука, универзитета, музеја и архива. Уосталом, и дан данас се појављују нове податке о том великом чину и људима који су га претворили у живот.

Превод: Александра Ливен

Фотографије: БТА, БГНЕС, Венета Павлова