Ових дана је на основу процена Парламентарног одбора за Бугаре у иностранству утврђено да се тренутно најмање 200.000 Македонаца пријавило за држављанство Бугарске, што налаже преиспитивање поступка стицања држављанства пореклом када је реч о нашим сународницима у дијаспори. Проблем са доказивањем порекла није од јуче и његово решавање не трпи одлагање.

По закону, уверења о пореклу су једни од основних докумената за стицање бугарског држављанства. Због неправилности утврђених приликом издавања потврда о пореклу, које издаје Државна агенција за Бугаре у иностранству, тренутно је Савет о држављанству при Министарству правде у заоштреним односима са овом институцијом и практично је замрзао процедуре за стицање држављанства уз предочење уверења о бугарском пореклу, уколико подносиоци захтева не доставе потребне доказе о томе. Агенција, са своје стране, окривљује Савет да не поштује њене административне акте на што је, у своју одбрану, Савет подсетио на проверу коју је Тужилаштво извршило почетком 2014. године. Провера је показала да Агенција противно Закону издаје уверења о бугарском пореклу на основу докумената који не садрже податке да макар један члан фамилије конкретног лица има бугарске корене – отац, мајка, деда, бака.

Проблем се треба што пре решити, јер у конкретном случају није у питању само сукоб између две државне институције. Јавна тајна је да је добар део поднетих захтева за добијање држављанства Бугарске мотивисан жељом за слободним кретањем и миграцијом у друге земље ЕУ. Ако је то тако, онда је недопустиво да Бугарска, с једне стране, претендује да зауставља миграциони притисак са Блиског истока на земље западне Европе, а с друге, да омогућава стварање таквог притиска из другог правца, уз то, издавањем докумената противно националном законодавству. Број миграната са Блиског истока који желе да се преко Бугарске домогну Европске уније премашује хиљаде и хиљаде, а број потенцијалних емиграната из бугарске дијаспоре у различитим земљама биће више стотина хиљада, пошто захтеви за стицање бугарског држављанства пристижу не само из Македоније, већ и из Албаније, Украјине, с Косова, из Молдавије, Србије, Турске, па чак и из Аргентине. Олакшано и спорно издавање бугарских пасоша сународницима из дијаспоре ствара проблеме не само због миграције у земље ЕУ, него и проблеме везане за земље порекла. Ако је истина да 200.000 Македонаца жели да добије бугарско држављанство, Бугарска ће у случају удовољавања њиховим захтевима натурализовати око 10 одсто укупног становништва једне суседне земље са којом већ годинама води преговоре о потписивању споразума о добросуседским односима. Олако стицање бугарског држављанства могло би генерисати и унутрашње проблеме. Како ће једна земља која тврди да нема довољно средстава за збрињавање неколико хиљада имиграната са Блиског истока или Африке наћи новац за прихватање на стотине хиљада припадника бугарских заједница у иностранству? За време војног конфликта у Украјини, где, према неким проценама, живи преко 300.000 етничких Бугара, постало је јасно да Бугарска, реално, није у могућности да прими, те да збрине толико велики број људи. У наредних пар дана се очекује да министар правде и чланови Парламентарног одбора за Бугаре у иностранству размотре нове мере везане за стицање држављанства пореклом. Министар правде је обећао да ће Парламентарном одбору представити извештај о том случају још у мају, али се из различитих разлога то није догодило. Уколико то не учини сад, Одбор намерава да овај проблем реши кроз измене и допуне Закона о Бугарима у иностранству. Народни посланици су спремни да прихвате да се потврде о пореклу издају на основу оверених код нотара изјава које доказују бугарско порекло подносиоца захтева, а провера њихове веродостојности да пређе у надлежност Агенције за Бугаре у иностранству. Али тако тензије у односима државних институција неће бити превазиђене већ ће се оне продубити.

У међувремену, очекивања друштва се крећу у правцу решења од националног интереса, дакле, да она не буду условљена конјунктурним, политичким илити националистичким кретањима, да заобиђу незаконите праксе, те да буду усаглашена са реалним могућностима земље и међународним нормама.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова