Подкаст на српском
Величина текста
Бугарски национални радио © 2024 Сва права задржана

Испод кичице Златја Бојаџијева

| ажурирано 22.10.15. 13.28 БНР Новини
6
„Диптих”

Ако вам се укаже прилика да прошетате кривудавим калдрмисаним улицама Старог Пловдива, није могуће да не приметите кућу др Стојана Чомакова, изграђену 1860. године у стилу Препорода, која се налази у Саборној улици бр. 18. Током година она је била летња резиденција бугарског цара Фердинанда, у време ратова – сиротиште, затим складиште дувана, а у доба социјализма – библиотека. Године 1984. ова кућа је претворена у музеј генијалног бугарског сликара Златја Бојаџијева. Он је рођен 22. октобра далеке 1903. године у пловдивском селу Брезово, а овај свет је напустио у 73. години живота. Још од раног детињства је навикао на пољопривредни рад и сеоска тематика је посебно заступљена у његовом стваралаштву. Златју Бојаџијев је завршио Уметничку академију у Софији, а затим је учитељевао у Пловдиву.

„Бајка“„У првом периоду стваралаштва уметника од 1932. до 1951. године његов ликовни израз карактеришу трагања у класичном и неокласичном стилу, прича Севлија Тодорова, директор спомен куће Златја Бојаџијева. – Он је учествовао у колективним изложбама и добио позитивне оцене критике. Године 1939. сликар је предузео занимљиво путовање у Италију које је несумњиво оставило траг на његово стваралаштво. Тамо је упознао уметност предренесансе и ренесансе. У овим годинама Златју Бојаџијев користи класичну иконописну технику којом је израђена слика „Диптих“, у другим својим радовима примењује експресивну технику, а његове слике из циклуса „Брезово“ створене су под утицајем холандског сликарства 16. и 17. века“.

Како је слава ствараоца расла, поруџбина је било све више. У овом раздобљу он се бавио и примењеним сликарством. Током рада на украшавању просторија Фабрике азотних ђубрива у Димитровграду, задесила га је несрећа.

„Године 1951. Златју Бојаџијев је доживео мождани удар, услед чега је добио парализу десне стране тела, изгубио говор, није могао да препозна писане знаке, наставља Севлија Тодорова. – Тада је имао 48 година. У овом тешком тренутку поред њега је стално била његова супруга Цена која му је помогла да стане на ноге, да се психички и физички опорави. Сликар је почео да изговара поједине речи и реченице и да исписује знакове левом руком. У почетку је радио скице да би касније прешао на технику уља на платну.“

Године 1953. Златју Бојаџијев је поново почео да слика пејзаже Старог Пловдива.

„Аутопортрет“„Стил ствараоца се, међутим, коренито променио. Његова супруга је приметила промене у палети боја, каже Севлија Тодорова. – Док у првом периоду доминирају сложене комбинације, у другом он користи топле, јасне и јарке боје чија комбинација одише дечјом наивношћу. Створио је бројне композиције, портрете и пејзаже са наглашеном експресивношћу и снажним драматичним набојем, које карактерише изражајност линија и интензитет боја.“

Нешто другачије мишљење о стваралаштву Златја Бојаџијева пре и после можданог удара има ликовни уметник Јоан Левијев који не прихвата такву поделу на периоде. Снимак његовог гласа чува се у Тонском архиву БНР:

„И пре и после шлога стваралац је један једини - Златју Бојаџијев. Пошто је почео да слика левом руком, у његовој уметности се уочава већа нервозност, она је постала експресивнија и све више подсећа на дела холандског сликара Винсента ван Гога. Али, ако погледате слике Златја Бојаџијева, видећете да оне носе исти духовни набој чији је извор сликарева љубав према селу и земљи.“

Посебно занимљива је његова слика „Покољ у Батаку“. Он је на овом великом платну које обилује сижеима, радио у току годину-две дана пре можданог удара, а завршне потезе кичице извео је после тога. На овој слици је препознатљив траг своје кичице оставио и други велики бугарски сликар Борис Ангелушев који је био пријатељ Златја Бојаџијева. Друго његово дело, „Аутопортрет“ помаже нам да лакше разумемо стваралаштво великог уметника током друге половине његовог  живота.

„Веома карактеристично дело за овај период је његов „Аутопортрет“, на којем он као да је испричао о свом тешком стваралачком путу који је прешао од виртуозног сликања десном руком до експресивног изражавања и сликања левом, прецизира Севлија Тодорова. - На аутопортрету је Златју Бојаџијев леву и десну половину свог лица и тела насликао на различит начин. То показује да упркос тешкоћама, уметност даје снагу и инспирише.“


Превела: Марина Бекријева

Фотографије:: БУЛФОТО и БГНЕС



Последвайте ни и в Google News Showcase, за да научите най-важното от деня!

Галерија

Више из ове категориjе

Фестивал змајевих чамаца на језеру у Панчареву

У суботу и недељу, 29. и 30. јуна, језеро у Панчареву у близини Софије је домаћин Фестивала змајевих чамаца. Током два фестивалска дана у веслачкој бази на Панчаревском језеру одржаће се трке змајевих чамаца. Фестивал са слободним улазом ће се..

објављено 29.6.24. 09.50
Руси Чанев

Глумац Руси Чанев адаптирао роман "Под јармом" за бугарску децу у иностранству

"У првом поглављу, у којем бегунац Иван Кралич тражи склониште у пријатељској кући чорбаџије Марка у Белој Цркви, али не успева да се тамо сакрије од гонилаца..." Овако почиње аудио-верзија најпознатијег романа бугарске класичне..

објављено 25.6.24. 11.15
Режисер Николај Василев са статуетом „Златни свитац“.

Филм о животу духовног учитеља Ваклуша Толева награђен у Кану

Документарни филм „Ваклуш” редитеља Николаја Василева награђен је на Светском филмском фестивалу у Кану „Remember the future“ статуетом „Златни свитац” у категорији „Најбољи филм o социјалнoj правдi”. Филм је сниман у периоду 1998 – 2022. године и садржи..

објављено 21.6.24. 15.49