На граници са Грчком, у најисточнијем делу планине Родопи, налази се једино у Бугарској аутентично албанско село.

Као и сваке недеље, Мандрица се буди од звоњаве звона цркве Светог Димитрија. У храму више нема свештеника, а црквено звоно удара баба Султана.

Она отвара храм, у којем се недељом ујутру окупљају сеоске бабе. Старе жене пале свеће, моле се и часте за здравље. Међутим, прошле недеље када смо гостовали у Мандрици, оне су биле посебно узбуђене.

Ноћу је у мало погранично село стигла велика група моториста који су остали овде да преноће на путу за Грчку. Режање мотора је вратило житеље Мандрице назад у време, када су све троспратне куће од ћерпича биле насељене, а деца из суседних села су долазила да уче у локалну школу.

Легенду о оснивању села испричала нам је Марија Стоенчева која је његова жива историја:

„Основала су га 1636. године тројица браћа сточара који су дошли из јужне Албаније. Легенда казује да су они снабдевали турску војску месом и млеком на путу према Једрену. У знак захвалности турски паша им је дао право да бирају место где ће да се населе. Након што су се настанили у Мандрици, браћа су изградила млекару (на буг. мандра) и почела да продају своје производе у суседним селима. Отуда долази и име села. Мештани су почели да се баве свиларством и да саде плантаже дуда.“

Троспратне куће од ћерпича изграђене су управо за узгој свилене бубе, а село је временом заузело предња места у овој привредној грани. Поред свиларства, локално становништво бавило се и гајењем дувана и занатством. У селу су постојале продавница ручно израђених кожних предмета, бачвара, алваџиница и ливница звона.

По традицији, момци из Мандрице су узимали за жене девојке из суседних села, због чега је њено становништво брзо порасло на 3.500 људи. Досељеници су морали брзо да науче албански језик. 400 година касније Мандричани још увек користе овај архаични облик језика. Он ће остати сачуван за генерације и у недавно објављеном разговорном приручнику који је саставила наставница Марија Георгијева-Пеева.

Некад су свадбе у селу Мандрица трајале три дана, сећа се Марија Стоенчева и наставља:

„Оне су почињале у петак када се изводио ритуал бријања младожење. У суботу се ишло у госте, а у недељу се превозио мираз младе. Свадбе су биле раскошне, владало је свеопште весеље уз лепа народна кола. На Ускрс смо имали панорамски точак, а ми деца смо плаћали новчићима или црвеним јајима за вожњу. На Беле покладе смо организовали карневал и обилазили цело село.“

Млади људи из Мандрице нису желели да у свом новом дому у неком великом граду чувају само по коју црно-белу фотографију као успомену на славну прошлост свог села. Зато су 2010. године основали Удружење за оживљавање села Мандрица. Они су поставили себи за циљ да привуку људе који ће купити имовину и на тај начин сачувати ово место. Промовишу га кроз годишњи календар догађаја као што су народни сабори, дечји празници, сусрети породица, а рачунају и на туризам, покушавајући да изађу из клишеа „сеоски туризам“. Зашто, објашњава Ивајло Петров, председник Удружења:

„Овде постоје одлични услови за развој историјског и културног туризма. У селу Мандрица и његовој околини налазе се старе цркве и остаци римских утврђења. На само 18 километара, у близини Ивајловграда, налази се античка вила Армира која је једно од великих националних блага. Присутна је велика разноврсност птичјих врста и биљног света, а клима је изузетно повољна. Село је смештено између две реке које су погодне за риболов. Поред тога, Мандрица је укључена у велики број бициклистичких рута. У самом селу постоје знаменитости из XVIII века – то су релативно добро очувана стара школа саграђена у стилу грчке архитектуре и тзв. Докторова кућа. То је кућа гинеколога Атанаса Пејкидиса, једног од мало људи са високим образовањем у том раздобљу. Он је своју клинику изградио управо у селу Мандрица. За пет година смо подигли хотелски еко комплекс од сертификованих непечених опека и мали породични хотел. Створили смо дивне услове за породични одмор.“

Док чекамо аутобус за Ивајловград, бабе из Мандрице нас испраћају осмехом и поклањају домаће вино, мед и слатко од смокве. Дошле су да нам пожеле срећан пут, пуно здравља и наравно, да се поново вратимо у село. А једна од њих додаје: „Позивамо цео свет у госте!“

Превела: Марина Бекријева