Пафте, минђуше, наруквице, прстење и огрлице, верује се, штите од урокљивих очију и злих духова. Они се стављају на рањива места на телу: на чело, уши, око врата, струка и на руке. Зато су, док траје традиционални свадбени ритуал, обред прелаза из једног животног периода у други - ови делови невестинског тела били обавезно покривени. Поред непровидног вела на глави, млада је била искићена златним или сребрним накитом. Изнад чела је носила златни новчић називан „крст-дукато“. Веровало се да злато привлачи берићет и доноси слогу у кући. Зато се сличним новчићем украшавала и дечја капица или пак се везивала изнад чела новорођенчета.
Обичаји везани за употребу наруквица, пафти, прстења и наушница варирају у различитим крајевима, али имају и неке заједничке особине. Наруквицама се, рецимо, придаје посебан значај у обреду венчања. Оне се стављају у такозвану „цветну воду“, којом се замесује тесто свадбених погача. У неким крајевима у ту воду мећу такође пафте и наушнице. Девојке иду на бунар по воду певајући и тамо односе наруквице. Вративши се остављају накит у посуду са водом док се ова не угреје довољно да би се њоме могло замесити тесто. Смисао тог ритуала је да се будућа невеста заштити од урокљиваца, да јој све крене по добру и да јој ништа не недостаје“. Удата жена би целог живота брижљиво чувала свој накит. Када би се породила венчани прстен јој се стављао у прву воду којом се умивало новорођенче. Трећег дана после порођаја поспремила би се софра. На тај ниски дрвени сто су стављани со, хлеб, вино, а поред њих – пафте, наруквице и остали накит. Онда се све то премештало поред главе детета. Обредни предмети су били намењени суђеницама које, као се веровало, долазе ноћу да би одредиле судбину новорођеног детета.
Прстење је неизоставни део предбрачних ритуала. Уочи Нове године, на Ђурђевдан, Васкрсење Христово, на Вазнесење (Спасовдан) девојке су изводиле обичај гатања на прстењу, наиме певале су да би привукле срећу у љубави и удаји за учеснице обреда. На Ђурђевдан се прва мужа обављала кроз прстен како би се овце заштитиле од злих очију, а лети имале пуно млека. Истог дана се прстен спуштао у котлић са неначетом водом. Том водом се шкропило стадо јер се веровало да тако вражалице и мамнице (зле виле) неће моћи да исисају или украду млеко. Истом водом се шкропио и један од стубова ограде, на који је по старом обичају био окачен скелет коњске главе. Смисао овог обичаја је сачувати крдо овца од вукова. А пре вршаја таквом водом се прскало гувно да би се тиме измолио поветарац, тако неопходан за вејање жита.
Предмети имају моћ, јер задржавају енергију особа које их поседују, па зато заједно или појединачно бајалице користе пафте, прстење, наруквице и наушнице у скидању чини или у разним љубавним чаролијама. Када нека млада удата жена умре, поред одеће и других предмета за које је била везана, у ковчег су стављали и њен накит. Верује се да је он је води на путу према оном свету. Као и то да ако га касније откопају, он има много већу моћ као средство против магија и нечистих сила. Сматра се добрим знаком ако сањаш да носиш прстен на руци јер он симболизује неочекивани добитак и богатство.
Превела: Ана АндрејеваУ Бугарској се Игњатијевдан, односно Дан Светог Игњатија, прославља 20. децембра и обележава почетак божићних и новогодишњих свечаности. Према народном веровању, тај дан сматра се и почетком нове године. Нови почетак који стиже са Игњатијевданом наш..
Сваки од њих уноси топлину и изазива емоцију, јер је ручно рађен, јединствен је и непоновљив. А његови сребрнасти одсјаји нас враћају у детињство, када су зиме биле оштре и снежне, беле, а украс за јелку – од стакла танког као папир . У нашим данима..
Још у XVI веку, по описима западних путописаца, алва је била често посластичарско задовољство на нашим просторима . Међутим, бела алва, специфична за обележавање једног од највећих хришћанских празника, Белих поклада, носи посебан симболички значај...