„Верујем да би чак и талентовани Станислав Стратијев који је специјално за Велка Канева написао улогу у амблематском филму „Оркестар без имена“ тешко нашао речи утехе, да је сада међу нама. Велко је био од оних глумаца који позоришну представу претварају у празник, од оних људи који су у свакој својој улози остављали делић себе.“. Овим се речима 2011. године министар културе Вежди Рашидов опростио од глумца. Речи су биле живот Велка Канева – на сцени и на екрану. Биле су то туђе речи, али их је он доживљавао тако да су постајале његове – речи које освајају, растужују, инспиришу.

„То јест, оно што желиш изразити туђим речима, оно што си прочитао, а мораш га изрећи у име другог човека ни у ком случају не сме остати туђа фраза, мораш је доживети – говорио је он.

Своју велику популарност Велко Канев дугује првенствено филму. Захваљујући улогама у незаборавним филмовима као што су „Оркестар без имена“, „Матријархат“, „Мушка времена“, „Волети из ината“, „Срећно, инспекторе! “ постао је омиљен низу генерација Бугара и незабораван глумац. Тим филма „Оркестар без имена“ који се сматра једним од највољенијих домаћих филмова је имаoидеју да се поново окупи и сними његов наставак. Међутим, Велко није дочекао овај римејк.

Знате, моје прво учешће у филму било је 1973. године. Дотада нисам имао филмске улоге. Први ме позвао Георги Дјулгеров. Међутим, Апостол Карамитев ме позвао и рекао ми да ми неће дозволити да учествујем у филму. Због једне просте истине: док не савладам до савршенства све позоришне вештине, ништа друго неће испадати како треба. И мислим да је био у праву. Од 73. до сада учествовао сам у око 30 филмова”, рекао је Велко Канев у једном интервјуу који је дао 1986. године.

У то време уз његово учешће сниман је филм „Волети из ината“ о којем глумац каже: „Овај филм и ова улога ми много значе. Био је то мој прави сусрет са филмском уметношћу.“. За публику су све његове улоге прави сусрет са талентом и глумачким мајсторством. Године 1978. Велко Канев је постао члан трупе Народног позоришта где је тумачио ликове из дела Радичкова, Вазова, Чехова, Молијера, Шекспира, Грибоједова, Бекета, Достојевског, Пинтeра и многих других. Године 1991. добио је престижну бугарску награду за позоришно мајсторство „Аскеер“ за споредну улогу у представи „Дванаест гневних мушкараца“. Још једну награду "Аскеер" али за најбољу мушку улогу добио је 1994. године за улогу попа Крстја у монодрами „Ускршње вино“. Више од 10 година изванредно тумачење лика издајника Апостола слободе - Васила Левског пуни салу Народног позоришта из које публика излази са сузама у очима. О монодрами велики позоришни редитељ Леон Данијел је рекао: „Ускршњевино“Константина Илијева сам поставио три пута на три различите позоришне сцене, са сасвим различитим глумцима. Сваки пут чинило ми се да сада већ заиста кажем све што се речима може рећи... А када сам гледао поставку Ивана Добчева осетио сам да је добар комад попут пуног извора – воде увек има.“

Године 2007. Велко Канев је освојио другу награду на Међународном фестивалу монодраме „Монокл” у Санкт Петербургу. 2. октобра 2008. године уручен му је орден „Св. Ћирило и Методије” првог реда - за заслуге у области културе и уметности. Истог датума глумац је обележио свој 60. рођендан премијером монодраме „Дванаест гневних монолога”. На питање која је његова највећа илузија, глумац је одговорио: „И даље мислим да сам се посветио једној веома лепој и веома потребној ствари - позоришту. И даље верујем да свако осећа унутрашњу потребу да се дотакне бар делића њега да би му дан постао занимљивији и богатији, да би се сродио са фантазијом, са уметничком измишљотином.”

Превод: Албена Џерманова