„Сурва, сурва, весела година, златно класје на њиви, црвена јабука у башти, жути клип кукуруза на стаблу, велики грозд на лози, кеса пуна пара! Жив и здрав био догодине, догодине и заувек!“ Такви благослови и жеље за здравље и срећу изричу се у првим сатима сваке нове године. У Бугарској су сачувани и неки традиционални обичаји који се изводе на прелазу из старе у нову годину.

1. јануара Бугарска православна црква прославља и празнује Обрезање Господње и светог Василија Великог. У бугарској народној традицији први дан Нове године је још познат под именима Васил, Васиљевдан, Сурва, Сурваки. То је народни празник који је истовремено везан за хришћанске и паганске ритуале и обичаје. Као и код прославе свих празника, једна од најважнијих ствари је припремање празничне трпезе. Главно место на њој заузимају обредни хлеб, пита и обавезно печена свињска глава који се, као и на Бадње вече, по традицији кадетамјаном. То је, у ствари, једини случај у нашој фолклорној пракси када се свињетина служи као обредно јело које је пре тога прекађено. Исто као и на Бадње вече, у неким крајевима Бугарске на сто се стављају ораси, чешњеви белог лука и мед. Сви укућани и гости обучени су у празничну одећу са неким новим детаљем и славе уз пуно различитих обичаја, весеља и благданског расположења, јер стара изрека каже да онако како дочекаш Нову годину, тако ће ти бити целе године. У неким местима земље постоји традиција да се у ватру бацају дренови пупољци и онај чији би пупољци испуцали најјаче, биће најздравији и најенергичнији током године.

У ноћи празника светог Василија Великог код нас почиње обичај сурвакање за који је везано и његово име Сурваки, а којим се уз звоњаву и певање песама обележава долазак нове календарске године. Овај древни обичај који је данас понестао у свом исконском облику, има дубоку симболику. Упркос неким колоритним детаљима специфичним за одређено насељено место, сурвакање у свим крајевима Бугарске има слична обележја и типолошки је слично обичају коледарења. У традиционалним представама нашег народа, као и у многим древним културама, круг симболизује сунце, Бога и има заштитне функције. После поноћи, 1. јануара сурвакари (као и коледари који то исто раде у божићној ноћи) праве симболичан круг око села, обилазећи сваку кућу. Они тапшају укућане по леђима лепо украшеном дреновом гранчицом, изричући благослове за здравље, берићет и благостање. Према историчарима, у прошлости су сурвакари били млади ожењени мушкарци. Током година та пракса је промењена и у последњем столећу у сурвакање иду дечаци између 4 и 12 година старости. Важни елементи овог обичаја су не само жеље које се упућују приликом сурвакања, већ и сама сурвачка као обредни предмет. Она је израђена од сурових дренових гранчица одсечених уочи самог празника, одакле потиче и њено име „суровачка“ или „сурвачка“. Није случајан ни избор дрена који има посебно место у ритуалима извођеним у првим данима године. Он је жилав и јак и у народном веровању симбол је издржљивости, здравља и дуговечности и обредно коринђање њиме ће свакоме донети гвоздено здравље и срећу. Од посебног значаја је и украс сурвачке – обично је дренова гранчица богато украшена сувим воћем и кокицама који су симбол плодности, а такође и шареним тракама и кончићима који симболизују здравље и изобиље. Стога је и најбоље да сурвачка буде направљена од природног материјала, јер он у себи носи симболику.

1. јануара имендан славе сви који се зову Васил, Василка, Василена, Веселин, Веселина. У обредним народним песмама помиње се једно митско биће - цура Васила или Василија, везана за обичај ладување који се изводи на Васиљевдан. То је обичај у коме девојке, стасале за удају певају прстену и гатају да би дознале ко ће им бити суђеник. Последњег дана старе године оне доносе изворску, такозвану ћутану воду у новом белом бакрачићу и пуштају своје прстење, а котлић остављају да преноћи испод ружиног жбуна. Он је прекривен црвеним покривачем или белом марамом да би их чували од злих сила које, према митолошким представама нашег народа, харају на преласку из старе у нову годину. Сутрадан једна од девојака, одевена у невестинску ношњу, вади прстенове из котлића један по један, а остале певају и проричу да би привукле срећу у љубави и удаји за учеснице обреда. Данас се обичај ладување изводи у многим крајевима Бугарске, али пре свега као позоришна игра, а у неким обредним песмама се пева: „Василија, изађи да вадиш бакрено прстење!“ Сурвачка као један од симбола новогодишњих обреда такође је сачувала своје место. Данас се сурвачке могу купити на многим местима, али сасвим је друго када их сами направимо. Потребни су само здрава дренова гранчица, разнобојни вунени конци, мало сувог воћа, ниска кокица и наравно, мало уобразиље. Неизоставни су и јабука и златан новчић који висе на врху сурвачке да би година била здрава, срећна и богата.