Међу споменицима културе од националног значаја у граду Банском јесте Вељанова кућа. Њена историја везана је за двојицу познатих Бугара – Ивана Хаџирадонова и Вељана Огнева. Први је био међу најбогатијим трговцима памуком у овом крају, а други – иконописац и резбар.

„Ово је једна од најстаријих кућа у Банском. Грађена је средином 18. века – прича Георги Питов, кустос Вељанове куће.– За њу је карактеристично то што је била кућа-тврђава. Због велике анархије у Османском царству и бројних разбојничких банди становници Банског су почели да граде овакве куће, са дебелим каменим зидовима. Дебљина зидова неких кућа-тврђава достиже метар-метар и по. Ове куће имају и дебеле дрвене капије и склоништа. У 18. веку Банско је постало трговачки центар. Мештани су трговали памуком, дуваном, вином и различитим зачинима које су куповали у Грчкој, тадашњој Источној Македонији и Тракији, а продавали у Западној Европи, одакле пак су увозили индустријску робу и оружје за Османско царство што им је омогућило да стекну за оно доба велико богатство. А управо ово богатство је све више привлачило разбојнике.”

Међутим, Иван Хаџирадонов је банкротирао, јер се трговина памуком почела обављати морем – од грчких лука до Трста. Био је приморан да своју кућу прода општини.

„Године 1835. у Банско је стигао Вељан Огнев који је био међу познатим сликарима Дебарске школе – наводи Георги Питов. – Стигао је овде на позив градоначелника Лазара Германа да би осликао цркву „Свете Тројице”. Тада је упознао сестру Неофита Рилског – Софију Бенину, којом се оженио, а општина му као део хонорара понудила ову кућу. Вељан ју је реновирао и скоро сву осликао. Најбоље су очуване фреске с десне стране – у тзв. женској соби, у којој је домаћица дочекивала своје другарице. Соба је позната као „Плава соба” јер су у њој две фреске у којима преовлађује плава боја. Ово је можда и најлепши део куће. Софија Бенина је друга жена Вељана Огнева. Пре ње је он био ожењен Италијанком с којом су пуно путовали и имао је прилику да види знатан део Европе. Када је дошао у Банско хтео је да соба његове супруге буде најлепша. Зато је и израдио две фреске. А на таваници орнаменти су исти као и у цркви „Свете Тројице”. Сматра се да их је прво овде насликао, а затим и у цркви.”

Првобитно се испод велике дневне собе налазила штала, можда је и зато она била најтоплија, а породица је волела да се ту окупи. Међутим, пошто је соба била тамна Вељан Огнев је на зидовима насликао огледала да би се створио осећај пространости. Ту се налази и велико огњиште. Из собе се улази у радну собу домаћице где је она шила, прела, плела... Ту је и њен разбој. Затим је тзв. дечја соба у коју су мајка и отац прелазили са бебом одмах по њеном рођењу и тамо живели све док дете не напуни три године. С леве стране је соба за госте која је била најсветлија и скоро сва осликана... Пре него што Вељанова кућа постане музеј, дуго времена је она била ничија. Кров је био у лошем стању због чега је и знатан део фресака оштећен. Касније, када је кућа рестаурирана, рестауратори су открили да су власници после Вељана Огнева фреске премазивали белом фарбом и тако је део фресака потпуно уништен. Међу фрескама у кући посебно се истиче она на којој су приказани вукови. Сматра се да су они међу мало животиња које имају једног партнера за цели живот и ако један од партнера угине, други најчешће остаје самац до краја живота. Ова фреска упућује на снажну повезаност између зографа Вељана и његове супруге Софије.

„Лети је омиљено место породици био чардак – каже Георги Питов. – И данас се тамо могу видети посебно издвојени кутак за одмор и огњиште на којем су спремали храну. Посебну пажњу привлаче дуборези. На првом спрату су се налазиле радионице, а ту су били и вински подруми. И један важан детаљ: у дечјој соби се налази улаз склоништа до којег се стиже каменим степеницама. Некада је посебни тунел повезивао Вељанову кућу са суседном Сирлештовом кућом која је имала поуздано склониште са више излаза”.