Подкаст на српском
Величина текста
Бугарски национални радио © 2024 Сва права задржана

Томас Фрам, један Немац у Бугарској: „Ко преурањено суди – губи“

БНР Новини
Фотографија: Весела Владкова

Од протекле недеље Бугари већ могу да се погледају у огледало у покушају да себе боље схвате. Огледало држи Томас Фрам – немачки публициста, новинар и преводилац, који је последњих 15 година живео у Бугарској и сматра је својом другом домовином. Немачка публика се захваљујући раду преводиоца Фрама упознала са најзначајнијим савременим бугарским романима. А од прошле недеље и Бугари имају шансу да закораче у његов свет речи, а преко књиге „Две половине ораха. Један Немац у Бугарској“, која се на немачком тржишту појавила пре две године.

Најприродније прво питање једном Немцу који одлично говори бугарски, јесте како се Бугарска претворила у његову другу домовину?

„Код мушкараца не постоји више разлога да се преместе у неку туђу земљу – или се ради о жени, или о послу. Код мене је било оно прво, шали се Фрам. Нешто по мом доласку у Бугарску сам се запослио као дописник једног немачког радија. Свакако да сам морао дешифрирати интервује које сам узимао, те да их онда преводим на немачки. Тако сам 3-4 радио-године посветио и учењу бугарског језика.“

Први утисак који код вас ствара Томас Фрам је забавног и насмејаног човека. Таква је и његова књига – шаљив осврт на нарав Немаца и Бугара.Али и са великом дозом проницљивости.

„Пре него што прочита књигу, читалац-странац треба да заборави све што је сазнао о Бугарској, или сматра да зна о њој. Посаветовао бих људе да не преурањују са пресудама. Јер ко преурањено суди, губи шансу да открије један нови свет, а Бугарска је пуна непознатих светова – од античког доба, преко Средњег века, година после Ослобођења, ере комунизма, па све до година транзиције итд. Али да би открио те непознате васионе, треба да примиш Бугарску без предрасуда и клишеа“, каже Томас Фрам.

Његова књига је покушај одговорити управо на широко распрострањене клишее који постоје у свести западног света: Бугарска – највернији савезник Совјетског савеза, земља корупције, сиромаштва и криминала, домовина просјака на улицама западних метропола.

Томас Фрам и данас није пронашао одговор на питање зашто Бугарска и даље је бела мрља у свести већег дела Западних Европљана.

„На почетку књиге преносим један виц, чији је аутор бугарски писац Димитар Динев, који живи у Бечу. Дојадило му да објашњава свакоме где се налази Бугарска те је смислио једну загонетку: на Северу се граничи са Румунијом, на Западу – са Србијом, на Југу с европским делом Турске и са Грчком, а на Истоку – са Црним морем. У одговор су га саговорници гледали са чуђењем: „Ал, тамо нема ништа!“ По мени не постоји логично објашњење зашто је Бугарска толико непозната. Што се Немачке тиче, можда је једини паметан одговор у историји – Бугарска је једина држава бившег Источног блока која није била део Немачког царства или пак Аустро-Угарске. Али постоји нешто друго: Бугари који живе у Западној Европи, знају стране језике, добро су образовани и не изазивају интересовање медија, јер су добро интегрисани.“

И поред тужне констатације, Томас Фрам успева да пробуди осмех читаоца речима: „На континенту који се залаже за толеранцију и прокламује права човека у потпуности је прихватљиво да се Бугари у иностранству љуте када осете да, мал те не, не би требало да постоје, чим им саговорници не знају за земљу из које долазе. У таквом случају чак и људи кротке нарави могу да добију напад патриотизма и евентуално да помену да је Бугарска имала статус државе већ у VII веку, када су далеки преци данашњих Немаца још живели у пећинама, умотани у медвеђа крзна“.

А како изгледамо ми 15 година после првог доласка Томаса Фрама у Бугарску?

„Промена је огромна и нисам сигуран да је Бугари примећују, каже аутор. Пре 15 година у свести људи се формирала нереална визија о западном свету која се може упоредити само са делиријумом болесника. Свакако, то је било резултат 45-годишње изолације земље. Уследиле су мукотрпне године транзиције са низом разочарења, које су у некој мери отрезниле народ. Бугари и даље гледају са усхићењем на Запад, и тачније на Немачку, али то већ не личи на оне нереалистичке визије од пре 15 година. Једноставно људи већ могу да путују слободно и да оцењују свет на бази личних утисака и запажања.“

Превод: Александра Ливен



Последвайте ни и в Google News Showcase, за да научите най-важното от деня!

Више из ове категориjе

Градска галерија у Варни завршава годину изложбом студената и професора Великотрновског универзитета

Факултет ликовних уметности Великотрновског универзитета „Св. Ћирило и Методије“ обележава 50 година постојања изложбом која обједињује дипломске радове студената и дела активних професора универзитета из старе бугарске престонице. Ова изложба..

објављено 8.12.24. 08.55

На „Европским дијалозима“ у Рену представљен бугарски филм о Сребреници

Нови документарни филм новинара Бугарске националне телевизије (БНТ) Бојка Василева под називом „Мајке“, посвећен геноциду у Сребреници из 1995. године, изазвао је велику пажњу током дискусије у француском граду Рену. Овај догађај је организован у..

објављено 4.12.24. 09.14
Никола Замбели и Мариja Македонска

Чување обреда и завета предака: Пут ка нашим коренима

Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..

објављено 28.11.24. 11.10