Монодрамом „Последња Крапова трака“ Бекета играном у софијском позоришту „Суза и смех“ истакнути бугарски глумац и једно од најпознатијих имена светске пантомиме Вељо Горанов је прославио свој 70. рођендан и 45 година на сцени. Ево шта је у интервјуу Радију Бугарска испричао глумац о Бекетовом комаду:

„У ствари, ово је прича једног човека који је утонуо у своју самоћу. Крај њега нема никога – ни пријатеља, ни родбине. Једино што му је преостало јесу сопствене успомене снимљене на траку. Концепција редитеља Бориса Радева, који ми је предложио ову монодраму, огледала се у томе да свако жели да остави траг за собом. Једни имају децу, други остављају новац, станове, њиве и сл. Крап жели да остави своје успомене нагомилане током година. Али почиње једна нова епоха – дигитална технологија у потпуности замењује аналогну и Бекетов јунак треба да пребаци све са аналогног на дигитални носач података како би оставио нешто за собом. У жељи да то што пре уради, схватио је да му је, у ствари, цео живот једно велико ништа. Он једноставно нема успомене, пошто оне не вреде ништа.“

Али се упркос свему у представи назире и оптимизам – у потрази за срећом, оним тренуцима који испуњавају наш живот.

Једна од представа у којима Вељо Горанов игра у позоришту „Суза и смех“ јесте легенда о „Великом инквизитору“ Достојевског.

Како се глумац припремио за своју улогу?

„Проблем је у томе што се сам текст овог комада може упоредити са црном рупом. „Реч је о тексту који је написан посебном снагом, а како би ухватили и представили смисао једне реченице Достојевског, остали аутори су писали читаве комаде. А он је све спојио у једно – свега дванаесетак страна које, уколико буду пажљиво прочитане и прегледане, указују на поруке које се могу наћи у Библији. Тешкоће током припреме за наступ проистичу пре свега из тога што на пробама увек дајем сто посто од себе. Затим, потребна су ми отприлике два-три сата како бих се уживео у свог лика, јер ће ме у супротном текст „прогутати“ и на крају ће од свега остати само дидактика.“

70-их и 80-их година минулог века Вељо Горанов је основао прве пантомимичарске трупе у земљи: студио „Пантомима“ и позориште „Покрет.“ На фестивалу пантомиме и мимодраме одржаном 1980. године у Лондону Горанов је проглашен најбољим пантомимичаром на свету. Данас је глумац програмски менаџер позоришта „Суза и смех“ на чијој сцени наступа и поставља комаде. Поводом обележавања дуплог јубилеја Вељу Горанову је уручена почасна плакета позоришних награда „Аскеер.“

Колико је језик пантомиме универзалан и чиме вас је она привукла?

„Ова уметност ми је дала велику слободу, такву какву није имао обични бугарски грађанин. Као прво, пантомима не зна за границе и језичке баријере, тако да сам ја пуно путовао по свету. Она је на један или други начин ујединила омладинске међународне фестивале социјалистичких земаља. Док је Бугарска била у изолацији, ја сам скоро 25 година обилазио свет. Као друго, пантомима ми је одрешила руке, тако да сам се као уметник могао бавити оним што волим, што сам сматрао адекватним у оно време, уместо да пратим каноне које намеће влада.“

Шта вас највише радује у животу?

„Моја највећа радост у животу је љубав пријатеља и колега. Нисам чуо да неки колега каже нешто лоше о мени, нити у лице, нити иза леђа. Имам породицу која ме воли, а има ли шта важније од овога?! Имам још једну, јако битну ствар – сцену, која ме такође воли, а волим и ја њу. Ово је љубав која траје већ 45 година,“ рекао је на крају нашег разговора пантомимичар Вељо Горанов.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова