Софија Филм Фест је напунио 20 година. Најзамашнији филмски догађај код нас и ове године ће у марту окупити таленте седме уметности и њихове поштоваоце. Фестивал који је на листи 50 значајних светских филмских манифестација, у великој мери је допринео проглашењу Софије уметничким градом филма. На програму сада има преко 150 дугометражних, играних и документарних дела, као и више од 50 краткометражних.

У склопу Међународног конкурса за прво или друго уметничко остварење и Велику награду „Софија – град филма“ ће се такмичити 13 наслова. Међу њима су две бугарске траке: „Жеђ“ редитељке Светле Цоцоркове и „Снег“ редитеља Венцислава Василева. Светску премијеру у оквиру конкурса ће имати филм „Ако и када“ /If and When/ израелског редитеља Ерана Б. Јуа.

За награду „Џејмисон“ ће конкурисати 95 бугарских краткометражних филмова. Током година тај је конкурс инспирисао младе синеасте да направе своје прве кораке у свету филма. И свет је видео много њихових остварења. Ето шта каже Елена Илијева, бранд менаџер „Џејмисона“:

„Већ 13 година „Џејмисон“ и Софија Филм Фест сарађују. Током година за награду се такмичило преко хиљаду филмова. Успеси уметника који су је освојили, данас су чињеница. Ето, ове године Светла Цоцоркова, која је победила 2004. већ учествује на Међународном конкурсу. Тако да је за „Џејмисона“ одлично да зна и види успехе домаћих синеаста који су били инспирисани нашом наградом, а сада жуде за новим.“

По традицији фестивал се отвара домаћим делом. То ће бити најновији играни филм редитељке Иглике Трифонове „Тужилац, бранилац, отац и његов син“.

„За мене тај филм је посебан, нарочито као продукција, јер он није сниман у Бугарској, а у њему учествује само два бугарска глумца, наводи директор фестивала Стефан Китанов. Због тога као колега продуцент, искрено поздрављам Росицу Влканову за њене изванредне напоре да створи ту огромну, паневропску продукцију и да руководи сложеним процесом организације и финансирања – нешто што раде само врсни професионалци у Европи. Лично је сматрам да је за сада то најхрабрији и најбоље организовани покушај бугарског продуцента.“

„Филм се заснива на једном стварном случају из праксе Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, али није правни, него пре психолошки и егзистенцијални филм, прича редитељка Иглика Трифонова. Чинило ми се да је важно снимити филм о томе што се десило нашим суседима – као прво, јер постоји нека мала дистанца са које ми гледамо на те ствари и као да нам је лакше да причамо о тој још увек болној теми; а као друго, јер сматрам да је за нас веома важно да видимо шта би се и нама могло десити. Реч је о етничким тензијама, о томе како једна политичка варница може да преокрене судбине хришћана и муслимана који вековима живе заједно на једном те истом поднебљу. Због тога сам се осудила да направим филм о, на први поглед, нама туђој историји. Филм у којем се прича углавном на енглеском, јер се у Хашком трибуналу користи тај језик, и јер је драматуршко присуство језика и синдром изгубљених у преводу врло важан за осмишљање догађаја.“

И још нешто важно и охрабрујуће: ове године у оквиру фестивала ће бити много премијера бугарских играних и документарних филмова. „Сматрам да је тренутно домаћи филм у видљивом успону и селекција форума ће то доказати“, закључује Стефан Китанов.