„Песма је прича или слика дочарана помоћу гласа – каже позната певачица. У свакој од њих се огледају мудрост и дугогодишња искуства народа. У току више година успела сам да сакупим репетоар са богатим ликовним елементима и разноврсном садржином. Он ми помаже да лакше допрем до срца публике.“

Калинка Влчева је рођена у Срнецу – живописном селу у срцу Добруџанске равнице (на североистоку Бугарске). Од малих ногу је заволела народне песме које је изводила с посебном лакоћом и великом радошћу. Каријеру је започела као солисткиња Ансамбла народних песана и игара у граду Тервелу. Путовала је на бројним турнејама, освојила награде на престижним фестивалима и такмичењима.1960 г. наступила је на Првом добруџанском сабору где јој је припала прва награда. Конкурисала је за радно место у Женском хору БНР где је примљена и  остала 23 године. Тај хор је касније добио име „Мистерија бугарских гласова“ и стекао светску славу и признање, а са њим Влчева је гостовала у многим европским земљама, Северној Америци и Израелу.

„Сцена је моја друга кућа – каже певачица. 55 година сам живела тако – на точковима и у авионима, и наравно, на сцени. За БНР у Софији, Варни, Старој Загори и Шумену снимила сам више од 150 добруџанских песама. Као уметница имала сам прилике да сарађујем са истакнутим композиторима и диригентима као што су Коста Колев, Стефан Мутафчијев, Красимир Кјуркчијски.“

Више од 15 година Калинка Влчева је живела у Ковентрију, Енглеска са својим супругом, музичарем Мартином Џенкинсом. Са њим као и са другим британским извођачима музичког фолклора промовисала је добруџанске песме широм Велике Британије. После тих 15 година она се са супругом вратила у Бугарску. Предаје традиционално народно певање, наступа на концертима – самостално и са оркестром „Бисери”.

„Недостајала ми је Бугарска, моја родбина, пријатељи и колеге из ансамбла – наставља Влчева. Сваки пут када сам се враћала кући била сам толико срећна, летела бих да могу, и нарочито када сам већ била близу моје родне Добруџе. Изузетно је важно да негујемо и чувамо бугарски национални дух и традицију, да их преносимо на следеће генерације у њиховом аутентичном виду. Где све нисам била у свету, какве све стране песме нисам отпевала, али била сам и остајем певачица Добруџе – песме су наше изворно, велико богатство. Волим публику, а највише се радујем младима. Они припадају генерацији која није директни наследник музичког фолклора. Када бирам песме којима бих привукла младе, настојим да буду такве које ће дирнути њихова срца и бити за њих надахнуће.“

„У Добричу где живим, предајем обдареној деци. Учим их изворном добруџанском певању, правилном дисању и извлачењу висина и дубина. Тражим чисте и јасне вокале. Бугари певају „из грла“, не муцају. Глас им је снажан, одзвања целим селом, па се може чути чак и у суседном. Својим ученицима саветујем тако да певају. Поред гласа, извођач се ослања и на одзив публике. Без обзира на којој сцени пева и колики је број слушалаца он треба да пева из срца. То је тајна у освајању публике и моја највећа радост током тих скоро шест деценија на сцени.“

Превела: Ана Андрејева