Красимира Стојанова, једно од најпознатијих имена на звезданој мапи светске опере, поново је даровала незаборавне тренутке бугарској публици. Она је заједно са Софијском филхармонијом под управом маестра Георгија Димитрова представила одличан програм. Звучали су дивне арије и речитативи, као и увертире популарних опера.

„Не постоји неко опредељење за вердијаснки сопран... али да би га имало, то би била Красимира Стојанова.“ Овим речима светске критике можемо додати да нам њен глас дарује чаробну светлост и виталност.

Специјално за Радио Бугарску велика оперска певачица је дала интервју о својим стваралачким трагањима и духовним емоцијама. Паметно и са љубављу је говорила и о месту оперске музике у нашем узбурканом свету: „Оперу не треба мешати са другим жанровима, јер ће она изгубити своју индивидуалност. Она је у принципу елитистичка уметност. Пре 300-400 година није било радија, нити средстава масовне комуникације и племићи су тражили начине да се веселе. Можемо рећи да је опера у ствари праотац радија, нешто попут „живог радија“. Данас она не би требало да буде елитистичка уметност, већ да свима нама даје снагу и морална упоришта, да наводи људе на размишљање, а не да нас бомбардује цинизмима и приморава да будемо сведоци редитељских ћорсокака. Јер је опера данас „царство редитеља“. Они раде са њом шта год пожеле. Некада је певач био цар, заједно са диригентом. Али сада се, на жалост, ситуација окренула. А опера треба да уздиже људски дух.“

Подсетимо да је деби Красимире Стојанове на оперској сцени био у улози Ђилде у „Риголету“ Вердија 1995. г. у Софијској националној опери. 1998. г. пак је постала члан Бечке државне опере, где је и данас чести гост-солиста. Наступа у најугледнијим оперским кућама и приређује концерте широм света – у Метрополитену и Карнеги холу у Њујорку, Ковент гардену и Ројал Албрт хол у Лондону, Миланској скали, Дојче опери и Концертхаусу у Берлину, бечким салама Музикферајн и Концертхаус и другде. Ради са диригентима Рикардом Мутијем, Зубином Метом, Жоржом Претром, Сером Колином Дејвисом, Марисом Јансонсом, Сеиђијем Озавом, Францом Велзером-Местом, Фабиом Луизијем, Данијелеом Гатијем, Василом Казанџијевим, Георгијем Димитровим, Емилом Табаковим, Павлом Балевим, и др. 

2007. године слушаоци емисије „Алегро виваче“ програма „Хоризонт“ Бугарског националног радија су Красимиру Стојанову одликовали наградом „Музичар године“, а две године касније је удостојена највеће аустријске оперске титуле Kammersangerin. 2015. г. пак јој је додељена титула „Doctor Honoris Causa“ од Академије за музичку, плесну и ликовну уметност у Пловдиву где је она дипломирала.

„Тренутко, стани, тако си леп!“ – каже знаменита Фаустова реплика. Да ли и Красимира Стојанова има сличних момената у свом животу?
„Да, стално. Када дотакнем нечију душу, када јој поклоним нове емоције... Сматрам да свако ко жели и тражи може да доживи сличне тренутке. Али ко може да постигне савршенство? Једино Бог! А музика је божанствена. Физичари и астрономи доказују да се читав универзум заснива на одређеној врсти математичке хармоније. Није случајно да имамо 7 основних тонова, 7 боја, 7 дана у недељи. Све је хармонија и апсолутно савршенство, а подређено је законима универзума. На жалост, ми, људи, смо ти који стварамо анти-поредак и анти-хармонију на Земљи. Радимо све да је нарушимо.“

У средишту свих уметничких трагања су људска снага и слабост. Красимира Стојанова наставља примерима из Гетеовог стваралаштва: „До задњег тренутка ми, људи смо у кушњи. Али нам је дато право искупљења и право да очистимо своје душе да бисмо закорачили у тај гигантски поредак, закон и универзум, где влада потпуна хармонија. Нама је дарована та велика предност – покајање. Идеја Гетеа је присутна и у лику недужне Грете. До свог задњег тренутка она је прошла кроз велике патње, а била је толико чиста да је сам Мефистофелес рекао: „Над њом ја немам силе нити права“. Али ју је и поред тога увео у искушење. Затим се кајала до краја свог живота. И Бог јој је даровао искупљење. То је пример како треба да живимо.“

Што се тиче енергије коју јој даје домаћа публика, Красимира Стојанова каже: „да је родна публика захтевнија. А и сами професионалци су захтевнији када су на домаћој сцени. Али само овде добијамо оно право разумевање, оне праве емоције... Ма колико ме аплаудирали другде, тамо нема бугарских осећања. Јер не поседују оно наше прећутно разумевање душе.“

На свом последњем концерту у Софији Красимира Стојанова је извела три биса и се тако захвалила публици која поштује праву уметност. А преко „Молитве Марије Десиславе“ из истоимене опере Парашкева Хаџијева звезда је упутила и молитву за Бугарску. Прави тријумф који је награђен бурним и усхићеним аплаузом.