Након подужег одсуства са домаћих изложбених сала, 10. фебруара Енчо Пиронков зове своје поштоваоце у софијску галерију „Форум“. На дан отварања вернисаж ће потрајати од 18:00 до 20:00 часова, а поставка гостује тамо до средине марта. Један од најталентованијих представника савремене бугарске ликовне уметности, Пиронков је истакнути припадник тзв. Пловдивске школе 60-их. Његови истомишљеници, другови и духовна браћа су сликари Георги Божилов-Слон, Димитар Киров, Јоан Левијев и Христо Стефанов. Они су код нас чувени као „Пловдивска група“ и о њима говоримо не само као о познатим домаћим сликарима, него и као о миљеницима страних стручњака и поштовалаца ликовне уметности. Њихова дела су изложена у престижним светским галеријама, музејима и део су приватних колекција на неколико континената.

Предстојећа изложба Енча Пиронкова је дугоочекивани догађај за његову бројну публику. Како каже сам маестро, његова уметност намењена је само људима који жуде за духовном енергијом.

Усамљени током последњих година сликар није примао ни новинаре. Али је за Радио Бугарску направио изузетак и дозволио својој ћерки Види Пиронковој да сними његов уметнички биланс.

„Биланс је немогућ, јер је живот само један тренутак. Непоновљив и неухватљив. Тренутак, који ти могу даровати само Бог или природа. Направити биланс, одредити шта је велико и шта не – чак и ако се ради о теби самом... то није задатак уметника. У мојој уметности главни су људска енергија и људски дух. Људи се не занимају за саме слике, јер су оне само материјални носиоци. Људе привлачи њихова аура, њихова порука. Бог је створио човека и дао му своју енергију. Ко влада њоме, он је прави уметник.“

Енчо Пиронков је међу мало сликара који су постигли светску популарност релативно млади. И то без академског образовања. Он је самоуки таленат. Завршио је гимназију у Пловдиву. Прве успехе је имао у 60. годинама прошлог века, када су му дела представљена на Првој националној омладинској изложби у Софији. Уследило је више самосталних поставки у Бугарској, Италији, Немачкој, Мађарској, Пољској и другде. Његова дела представљају различите сижеје, али су у основи свега дијалог, општење, размена енергија. Људи су обично представљени заједно, у центру слике. Разговарају, плешу, посматрају...

А боје и вештину којом их користи сведоче о његовом великом таленту.

„Боје су својеврстан облик индивидуалности, каже сликар. Боје „иритирају“, привлаче пажњу. Треба да будеш обдарен талентом да владаш огромном палетом боја и нијанси која узбуђује публику и јој помаже да осети нове светове. Необјашњиви дар. Чак и онај који га поседује не може да га објасни. Духовно уграђене у слике, боје носе духовност и дарују сликама зрачење које траже поштоваоци уметности.“

Енчо Пиронков је оставио свој траг и у примењеној монументалној уметности. Аутор је мозаика, фресака, витража, пластика. Његови су и знаменити декори историјског филма „Свадбе Јоана Асена“, као и сценографија низа поставки Пловдивског позоришта лутака.

Да ли он ствара за неки посебни аудиторијум?

„Уметност увек је била за оне којима је она потребна, каже Енчо Пиронков. Тако је и настала – као духовна енергија, која је намењена одабранима. Јер не сва људска бића осећају потребу за духовношћу. Она или се рађа заједно са човеком, или се формира, али без ње не постоји контакт између уметника и публике. Ја стварам са великом љубављу. Убеђен сам да је уметност лична манифестација. То је њена привлачна сила. То је чини јединственом и необјашњивом.“

Превод: Александра Ливен